Posle duže potrage za titlovima, pogledao sam i EL REY DE LA MONTANA Gonzalo Lopez-Gallega. Reč je o filmu koji bi se mogao smatrati svojevrsnom anticipacijom britanskog EDEN LAKE, s tim što po formi više ima veze sa naslovima kao što su recimo PHONE BOOTH i u svoja prva dva čina se upravo bavi klasičnim šikaniranjem tog tipa, sa everyman junakom koga ganja nepoznati snajperista.
Posle prilično ekscentričnih ranih filmova koji ipak mahom nisu uspevali da funkcionišu na nivou celine, Gallego u EL REYu snima jedan dosta konvencionalan film. Iz ranijih filmva preneo je izvanredno visok stepen rediteljske kompetencije, i EL REY je prepoznatljiv po vrsnoj realizaciji.
Međutim, na nivou celine, iako se ovog puta ne bavi stilizacijom, nadrealističkim situacijama ili šokantnim detaljima, EL REY ostavlja utisak jedne prilično artificijelne celine, kojoj samo Gallegova veština daje neki privid organskog jedinstva priče. Međutim, u suštini, EL REY je nasilna mešavina suspense trilera, sa pričom o moralu i nekakvim širim ideološkim implikacijama.
Suspense triler proističe iz mahom odlično insceniranih situacija u kojima nepoznati snajperisti progone glavnog junaka, koga odlično igra Leonardo Sbaraglia i njegove sapatnike. Moralni aspekt proističe iz odluka koje pod pritiskom donosi glavni junak koje su povremeno iznenađujuće sebične, premda ih to ne čini savršeno uverljivim iz prostog razloga što Gallego u svojoj proceni psiholoških reakcija obično zanemaruje faktor iracionalne solidarnosti koji nastaje u nevolji. No, u svakom slučaju, poveremene svinjarije koje napravi glavni junak daju određenu svežinu EL REYu i konačno šira ideološka osuda proističe iz samog identiteta snajperista.
Ono što je problem sa identitetom snajperista jeste što Gallego u njihovo ponašanje pokušava da učita i jedan sporan, a u poslednje vreme dosta korišćen motiv, a to je psihološko deformisanje ličnosti usled igranja igara. U poedinim kadorvima ovih junaka, Gallego se koristi planovima koji su nesumnjivo proistekli koji su FPS igre kadrirane. Štaviše, postoje čak kadrovi u kojima simulira čin zamene oružja iz FPS igre, dakle asocijacija je preočigledna, i istovremeno potpuno izlišna. Film je naime smešten na selo, gde neki drugi vidovi virilnosti, ludila, nagona sa samoodržanjem i drugih snažnih instinktivnih reakcija mogu navesti na ubilačko ponašanje. Iako je naravno i na selu moguće igrati FPS, malo je verovatno da neko toliko izopačen igranjem može da postane tako kompetentan ubica na terenu. Dakle, mislim da je Gallega malo ponela emocija u ovom ideološkom egmentu i da je u tom aspektu prilično neubedljiv.
Kao gledalačko iskustvo, iako je prenatrpan i u mnogo čemu nedosledan, a u pojedinim situacijama i nedovoljno inventivan, EL REY DE LA MONTANA je svakako vrlo solidan film i pozdan znak ozbiljnosti španske kinematografije.
* * 1/2 / * * * *
Posle prilično ekscentričnih ranih filmova koji ipak mahom nisu uspevali da funkcionišu na nivou celine, Gallego u EL REYu snima jedan dosta konvencionalan film. Iz ranijih filmva preneo je izvanredno visok stepen rediteljske kompetencije, i EL REY je prepoznatljiv po vrsnoj realizaciji.
Međutim, na nivou celine, iako se ovog puta ne bavi stilizacijom, nadrealističkim situacijama ili šokantnim detaljima, EL REY ostavlja utisak jedne prilično artificijelne celine, kojoj samo Gallegova veština daje neki privid organskog jedinstva priče. Međutim, u suštini, EL REY je nasilna mešavina suspense trilera, sa pričom o moralu i nekakvim širim ideološkim implikacijama.
Suspense triler proističe iz mahom odlično insceniranih situacija u kojima nepoznati snajperisti progone glavnog junaka, koga odlično igra Leonardo Sbaraglia i njegove sapatnike. Moralni aspekt proističe iz odluka koje pod pritiskom donosi glavni junak koje su povremeno iznenađujuće sebične, premda ih to ne čini savršeno uverljivim iz prostog razloga što Gallego u svojoj proceni psiholoških reakcija obično zanemaruje faktor iracionalne solidarnosti koji nastaje u nevolji. No, u svakom slučaju, poveremene svinjarije koje napravi glavni junak daju određenu svežinu EL REYu i konačno šira ideološka osuda proističe iz samog identiteta snajperista.
Ono što je problem sa identitetom snajperista jeste što Gallego u njihovo ponašanje pokušava da učita i jedan sporan, a u poslednje vreme dosta korišćen motiv, a to je psihološko deformisanje ličnosti usled igranja igara. U poedinim kadorvima ovih junaka, Gallego se koristi planovima koji su nesumnjivo proistekli koji su FPS igre kadrirane. Štaviše, postoje čak kadrovi u kojima simulira čin zamene oružja iz FPS igre, dakle asocijacija je preočigledna, i istovremeno potpuno izlišna. Film je naime smešten na selo, gde neki drugi vidovi virilnosti, ludila, nagona sa samoodržanjem i drugih snažnih instinktivnih reakcija mogu navesti na ubilačko ponašanje. Iako je naravno i na selu moguće igrati FPS, malo je verovatno da neko toliko izopačen igranjem može da postane tako kompetentan ubica na terenu. Dakle, mislim da je Gallega malo ponela emocija u ovom ideološkom egmentu i da je u tom aspektu prilično neubedljiv.
Kao gledalačko iskustvo, iako je prenatrpan i u mnogo čemu nedosledan, a u pojedinim situacijama i nedovoljno inventivan, EL REY DE LA MONTANA je svakako vrlo solidan film i pozdan znak ozbiljnosti španske kinematografije.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment