Tokom gledanja SHERLOCK HOLMESa Guy Ritchieja, sigurno da je poseban efekat proisticao iz prijatne okolnosti da je sala bila prepuna što svakako dopinosi prijatnom utisku. Film je vrlo solidan. Naravno, u njemu se otvara nekoliko tema koje su sporne.
Prva tema je gde je ovaj Holmes u odnosu na ranije filmske inkarnacije. Kad je reč o ranijim filmovima najviše liči na Levinsonovog Holmesa u Spielbergovoj produkciji pošto se dotiče teme okultizma i nudi brojne akcione set-pieceove. Moramo imati na umu da su najbolji filmovi o Holmesu upravo i bili oni transgresivni, kao i da su ključne ideje u toj vrsti filmova proisticale iz priča koje su iskoračile izvan Conan Doyleovog kanona. Ne samo da se Basilov Holmes borio sa nacistima, nego se kao najzanimljiviji filmovi o Holmesu izdvajaju PRIVATE LIFE Billy Wildera, SEVEN-PER-CENT SOLUTION Herberta Rossa (više na nivou ideje nego same rediteljske egzekucije) ili MURDER BY DECREE Boba Clarka. Svi ti filmovi su drugačiji od konvencionalne i televizijske verzije Homesa koje smatramo kanonskim.
Ritchiejev Holmes se razlikuje po tome što je reč o buddy filmu, o Holmesu u post KISS KISS BANG BANG danima, bez Blackovog šarma i humora naravno, ali sa Downeyem u glavnoj ulozi koji radi ono što je radio u KKBB plus sa obnovljenom idejom buddy filma koju je Black na neki način i vaspostavio u sam centar holivudskih komercijalnih koncepata, zajedno sa producentom Joel Silverom koji je uostalom radio i HOLMESa. U toj buddy hemiji očuvani su elementi Holmesovog i Watsonovog karaktera, njihove tipične osobine predstavljaju osnov njihove komunikacije i u tom smislu scenario je vrlo pažljiv i skrupulozan.
Isto važi i za strukturu samih postupaka glavnih junaka. Iako priča po strukturi nema veze za tipičnim Holmes pričama u kojima se postavi misterija a onda se prati kako se ona razotkriva, sakupljaju tragovi i sl. i moglo bi se reći da je bazirana više na DIE HARD mustri, što je takođe Joel Silverovo maslo, same akcije junaka su potpuno u skladu sa likom. Da, Holmes se dosta bije, ali su tuče postavljene tako da nam pokazuju kako je ta tuča samo artikulacija njegovog ozbiljnog razmišljanja o tome kako da naudi protivniku. Isto važi ia za sve akcione detalje, svaki od njih u sebi ima neke element dedukcije kojim se približava Holmesovom karakteru. Iako, možemo reći da ta akciona dimenzija nije nešto po čemu je Holmes poznat, iako znamo da se on vrlo dobro snalazio u opasnim situacijama čak i u pitomijim adaptacijama, ne može se osporiti da je ona ovde apsoluno personalizovana i da akcija zaista nije generic.
Isto važi i za negativca. Mark Strong je jedna jeremybrettovska pojava i bilo bi interesantno videti ga u ulozi Holmesa, možda u nekoj britanskoj seriji. Njegov negativac je na liniji Moriartyja (iako se i sam Moriarty pojavljuje i uspostavlja kao veliki arhinemezis) i Rit lepo pravi jednu steampunk interpretaciju Holmes-negativca.
Irene Adler se, ako imamo u vidu taj homoerotski odnos između Downeya i Lawa, koji je uostalom u samo osnovu Silverovog prilaza buddy junacima, ispostavlja kao višak, i ona je možda ponajviše zapravo ustupak tradiciji Holmes-filmova u ulozi žene kroz koji se objašnjava zašto Holmes ne voli žene. Doduše, Rachel McAdams ne uspeva do kraja da kanališe tu fatalnost i superiornost i do kraja filma ostavlja utisak nekakve damsel in distress koja je sporadično istinski bespomoćna, pa čak i nežna.
Ritchiejevo vođenje priče je bolje nego ikad a inscenacije su cool, sa rekonstrukcijom prljavom melting pot Londona koji liči na dickensovski košmar, bez prevelikih ličnih rediteljskih obeležja. Očigledno je da se Guy podredio funkciji pripovedača, da je svoje želje podredio potrebama priče i to čini SHERLOCK HOLMESa njegovim najboljim filmom.
Drago mi je da se Joel Silver sa ovim lepim filmom vratio na velika vrata, i da je u jednoj tako eksploatisanoj i prepoznatljivoj mitologiji ostavio i svoj autorski pečat kao producent prepoznatljivog stila.
* * * 1/2 / * * * *
Prva tema je gde je ovaj Holmes u odnosu na ranije filmske inkarnacije. Kad je reč o ranijim filmovima najviše liči na Levinsonovog Holmesa u Spielbergovoj produkciji pošto se dotiče teme okultizma i nudi brojne akcione set-pieceove. Moramo imati na umu da su najbolji filmovi o Holmesu upravo i bili oni transgresivni, kao i da su ključne ideje u toj vrsti filmova proisticale iz priča koje su iskoračile izvan Conan Doyleovog kanona. Ne samo da se Basilov Holmes borio sa nacistima, nego se kao najzanimljiviji filmovi o Holmesu izdvajaju PRIVATE LIFE Billy Wildera, SEVEN-PER-CENT SOLUTION Herberta Rossa (više na nivou ideje nego same rediteljske egzekucije) ili MURDER BY DECREE Boba Clarka. Svi ti filmovi su drugačiji od konvencionalne i televizijske verzije Homesa koje smatramo kanonskim.
Ritchiejev Holmes se razlikuje po tome što je reč o buddy filmu, o Holmesu u post KISS KISS BANG BANG danima, bez Blackovog šarma i humora naravno, ali sa Downeyem u glavnoj ulozi koji radi ono što je radio u KKBB plus sa obnovljenom idejom buddy filma koju je Black na neki način i vaspostavio u sam centar holivudskih komercijalnih koncepata, zajedno sa producentom Joel Silverom koji je uostalom radio i HOLMESa. U toj buddy hemiji očuvani su elementi Holmesovog i Watsonovog karaktera, njihove tipične osobine predstavljaju osnov njihove komunikacije i u tom smislu scenario je vrlo pažljiv i skrupulozan.
Isto važi i za strukturu samih postupaka glavnih junaka. Iako priča po strukturi nema veze za tipičnim Holmes pričama u kojima se postavi misterija a onda se prati kako se ona razotkriva, sakupljaju tragovi i sl. i moglo bi se reći da je bazirana više na DIE HARD mustri, što je takođe Joel Silverovo maslo, same akcije junaka su potpuno u skladu sa likom. Da, Holmes se dosta bije, ali su tuče postavljene tako da nam pokazuju kako je ta tuča samo artikulacija njegovog ozbiljnog razmišljanja o tome kako da naudi protivniku. Isto važi ia za sve akcione detalje, svaki od njih u sebi ima neke element dedukcije kojim se približava Holmesovom karakteru. Iako, možemo reći da ta akciona dimenzija nije nešto po čemu je Holmes poznat, iako znamo da se on vrlo dobro snalazio u opasnim situacijama čak i u pitomijim adaptacijama, ne može se osporiti da je ona ovde apsoluno personalizovana i da akcija zaista nije generic.
Isto važi i za negativca. Mark Strong je jedna jeremybrettovska pojava i bilo bi interesantno videti ga u ulozi Holmesa, možda u nekoj britanskoj seriji. Njegov negativac je na liniji Moriartyja (iako se i sam Moriarty pojavljuje i uspostavlja kao veliki arhinemezis) i Rit lepo pravi jednu steampunk interpretaciju Holmes-negativca.
Irene Adler se, ako imamo u vidu taj homoerotski odnos između Downeya i Lawa, koji je uostalom u samo osnovu Silverovog prilaza buddy junacima, ispostavlja kao višak, i ona je možda ponajviše zapravo ustupak tradiciji Holmes-filmova u ulozi žene kroz koji se objašnjava zašto Holmes ne voli žene. Doduše, Rachel McAdams ne uspeva do kraja da kanališe tu fatalnost i superiornost i do kraja filma ostavlja utisak nekakve damsel in distress koja je sporadično istinski bespomoćna, pa čak i nežna.
Ritchiejevo vođenje priče je bolje nego ikad a inscenacije su cool, sa rekonstrukcijom prljavom melting pot Londona koji liči na dickensovski košmar, bez prevelikih ličnih rediteljskih obeležja. Očigledno je da se Guy podredio funkciji pripovedača, da je svoje želje podredio potrebama priče i to čini SHERLOCK HOLMESa njegovim najboljim filmom.
Drago mi je da se Joel Silver sa ovim lepim filmom vratio na velika vrata, i da je u jednoj tako eksploatisanoj i prepoznatljivoj mitologiji ostavio i svoj autorski pečat kao producent prepoznatljivog stila.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment