Uprkos snažnom otporu, mrkoye me je naterao da pogledam ORDINARY PEOPLE Vladimira Perišića. To je film na koji se može gledati hladne glave, racionalno, a može se gledati i emotivno.
Hajde prvo da pokušam hladne glave, racionalno.
Dakle, već godinama postoji tendencija da apolonijski pristup filmu odnosi prevagu na festivalima. i da se dionizijski pristup čiji je verovatno najpoznatiji savremeni festivalski reprezent bio Emir Kusturica sve više ustupa mesto hladnim, racionalnim, filmski krajnje svedenim delima, u kojima se isprva uspostavljao novi obrazac filmskog realizma, ubedljivosti, dokumentarnosti, rediteljski postupak je čišćen od bilo kakvih intervencija koje bi pokazivale rediteljevo usmeravanje priče ili pogleda gledaoca, da bi zatim prevaguunutar tog miljea počeka da odnosi antonionijevska linija intelektualističkog filma koji je po ugođaju koji nudi gledaocu bio koncipiran pre svega kao audiovizuelni ambijent za kontemplaciju, dakle film koji se ne gleda nego uz koji se misli.
Naravno u tom periodu preostale su i sve druge podvrste festivalski uspešnog filma i ne možemo osporiti da su nas upravo festivali u tom periodu upoznali i sa nekim punokrvnim filmmejkerima kao što je Chan Wook Park. Ipak, reklo bi se da se ovaj trend pre svega preselio u donji dom festivalske ponude kao nekakva paradigma dočim je istinski filmmejkerski izraz preostao reiteljima koji su zaista majstori. Rečju, samo je Chan Wook Park snimajući chanwookparkovske filmove mogao da se plasira na festivale dočim su oni koji nisu niti ime, niti izuzetan talenat, morali da do festivala dolaze kroz rovove fondacija, samih festivalskih radionica, internacionalnih korpodukcija i sl.
U tom smislu ORDINARY PEOPLE je potpuno očekivani proizvod sveta u kome je Haneke redovni osvajač Zlatnih palmi. ORDINARY PEOPLE jeste kao neki sirotinjski CACHE što mu u krajnjoj liniji i pristaje jer dolazi iz jedne sirotinjske kinematografije a sadržaj mu je nahranjen ratnim doživljajima o kojima je evropska javnost već dovoljno informisana.
Na manifestacijama na kojima više kvalitet filma ne samo da nije presudan nego ni ostvarenja koja se prikazuju ne moraju da imaju svojstva filma u klasičnom smislu te reči, ORDINARY PEOPLE je sasvim razumljiv učesnik. Ako se neki od, hajde da kažemo, vrhunskih reprezenata tog anti-filmskog pristupa filmu još i mogu posmatrati kao nekakvi interesantni fenomeni i autori (Haneke, Von Trier, Dumont i slični bećari) logično je da njihove klice negledljivosti samo mogu izrasti u plodnom tlu zaostale srpske kinematografske grude.
Ono što se Vladimiru Perišiću mora priznati to je da on poznaje pravila festivalske igre, da je u ovom filmu odigrao na sve ili ništa, bez stida se latio najveće moguće teme koja postoji (i nemojmo se lagati, ovo je film o Srbima) i latio se najpretencioznijeg mogućeg stila koji postoji i snimio je film koji takes no prisoners. Ako se kod Von Triera i Hanekea još može prepoznati sad tu kao neka fora, odbljesak veštine ili talenta, ili čak neka vrsta zatomljenog dara (naročito kod Von Triera), kod Perišića toga nema. On ne mora da se pravi da ne zna šta radi. On stvarno ne zna šta da radi. I stvarno ne ume da snimi bolje od ovoga. I u tom smislu, ja skidam kapu. Ovakav film je samo naizgled lako snimiti. Ali, delo koje je ovoliko protivno svakoj logici ne samo filmske naracije već i filmskog intelektualiziranja može da snimi neko samo ko se naročito psiho-fizički pročistio pre snimanja.
Ako imamo u vidu da na tim festivalima očigledno decision making pozicije imaju ljudi koji misle, s pravom ili ne, da je ovo put kojim film treba da ide, da je to dobro, da je to prava stvar, sasvim je očigledno da je potrebno iskreno naučiti nova pravila igre. Prvo zapravo treba razumeti taj svet u kome se ORDINARY PEOPLE uopšte javno prikazuje, a zatim naravno, oni koje to zanima treba i da nauče da se izražavaju na takav način.
Uostalom, setimo se da na samim počecima filma kao popularne forme, ni način na koji danas dožuivljavamo film, kao storytelling nije bio zapravo jedini koji se nudio, i da je bilo ekih (čak i danas aktivnih) mišljenja da film treba da ide potpuno drugim putem. U tom smislu, film je na festigalima koji bi trebalo da reprezentuju avangardu već pošao drugim putem, i ORDINARY PEOPLE je naš doprinos tom putu.
Uostalom, kao što na holivudskim filmovima imamo čest slučaj da slavni reditelj producira film mlađem i da na neki način prenosi pečat svoje poetike tako je i ovde jedan od ko-producenata Sabolč Tolnai, reditelj PEŠČANIKa, a Perišić je njegov šegrt s tim što je juniorov film suprotan po svojim problemima. Dok je Sabolč prekomplikovan i hermetičan, Perišić je prejasan i prejednostavan, dok je Tolnai ipak na neki način pokušaj da se primene neka filmska rešenja, Perišić se više vodi poetikom nemontiranog Dnevnikovog dodatka, kadriranjem baziranog na konceptu slučajno uključene kamere i sl.
Rečju, ORDINARY PEOPLE je forma koju ja ne razumem, ali očigledno dosta bitnijih od mene je vole i poštuju.
Hajde prvo da pokušam hladne glave, racionalno.
Dakle, već godinama postoji tendencija da apolonijski pristup filmu odnosi prevagu na festivalima. i da se dionizijski pristup čiji je verovatno najpoznatiji savremeni festivalski reprezent bio Emir Kusturica sve više ustupa mesto hladnim, racionalnim, filmski krajnje svedenim delima, u kojima se isprva uspostavljao novi obrazac filmskog realizma, ubedljivosti, dokumentarnosti, rediteljski postupak je čišćen od bilo kakvih intervencija koje bi pokazivale rediteljevo usmeravanje priče ili pogleda gledaoca, da bi zatim prevaguunutar tog miljea počeka da odnosi antonionijevska linija intelektualističkog filma koji je po ugođaju koji nudi gledaocu bio koncipiran pre svega kao audiovizuelni ambijent za kontemplaciju, dakle film koji se ne gleda nego uz koji se misli.
Naravno u tom periodu preostale su i sve druge podvrste festivalski uspešnog filma i ne možemo osporiti da su nas upravo festivali u tom periodu upoznali i sa nekim punokrvnim filmmejkerima kao što je Chan Wook Park. Ipak, reklo bi se da se ovaj trend pre svega preselio u donji dom festivalske ponude kao nekakva paradigma dočim je istinski filmmejkerski izraz preostao reiteljima koji su zaista majstori. Rečju, samo je Chan Wook Park snimajući chanwookparkovske filmove mogao da se plasira na festivale dočim su oni koji nisu niti ime, niti izuzetan talenat, morali da do festivala dolaze kroz rovove fondacija, samih festivalskih radionica, internacionalnih korpodukcija i sl.
U tom smislu ORDINARY PEOPLE je potpuno očekivani proizvod sveta u kome je Haneke redovni osvajač Zlatnih palmi. ORDINARY PEOPLE jeste kao neki sirotinjski CACHE što mu u krajnjoj liniji i pristaje jer dolazi iz jedne sirotinjske kinematografije a sadržaj mu je nahranjen ratnim doživljajima o kojima je evropska javnost već dovoljno informisana.
Na manifestacijama na kojima više kvalitet filma ne samo da nije presudan nego ni ostvarenja koja se prikazuju ne moraju da imaju svojstva filma u klasičnom smislu te reči, ORDINARY PEOPLE je sasvim razumljiv učesnik. Ako se neki od, hajde da kažemo, vrhunskih reprezenata tog anti-filmskog pristupa filmu još i mogu posmatrati kao nekakvi interesantni fenomeni i autori (Haneke, Von Trier, Dumont i slični bećari) logično je da njihove klice negledljivosti samo mogu izrasti u plodnom tlu zaostale srpske kinematografske grude.
Ono što se Vladimiru Perišiću mora priznati to je da on poznaje pravila festivalske igre, da je u ovom filmu odigrao na sve ili ništa, bez stida se latio najveće moguće teme koja postoji (i nemojmo se lagati, ovo je film o Srbima) i latio se najpretencioznijeg mogućeg stila koji postoji i snimio je film koji takes no prisoners. Ako se kod Von Triera i Hanekea još može prepoznati sad tu kao neka fora, odbljesak veštine ili talenta, ili čak neka vrsta zatomljenog dara (naročito kod Von Triera), kod Perišića toga nema. On ne mora da se pravi da ne zna šta radi. On stvarno ne zna šta da radi. I stvarno ne ume da snimi bolje od ovoga. I u tom smislu, ja skidam kapu. Ovakav film je samo naizgled lako snimiti. Ali, delo koje je ovoliko protivno svakoj logici ne samo filmske naracije već i filmskog intelektualiziranja može da snimi neko samo ko se naročito psiho-fizički pročistio pre snimanja.
Ako imamo u vidu da na tim festivalima očigledno decision making pozicije imaju ljudi koji misle, s pravom ili ne, da je ovo put kojim film treba da ide, da je to dobro, da je to prava stvar, sasvim je očigledno da je potrebno iskreno naučiti nova pravila igre. Prvo zapravo treba razumeti taj svet u kome se ORDINARY PEOPLE uopšte javno prikazuje, a zatim naravno, oni koje to zanima treba i da nauče da se izražavaju na takav način.
Uostalom, setimo se da na samim počecima filma kao popularne forme, ni način na koji danas dožuivljavamo film, kao storytelling nije bio zapravo jedini koji se nudio, i da je bilo ekih (čak i danas aktivnih) mišljenja da film treba da ide potpuno drugim putem. U tom smislu, film je na festigalima koji bi trebalo da reprezentuju avangardu već pošao drugim putem, i ORDINARY PEOPLE je naš doprinos tom putu.
Uostalom, kao što na holivudskim filmovima imamo čest slučaj da slavni reditelj producira film mlađem i da na neki način prenosi pečat svoje poetike tako je i ovde jedan od ko-producenata Sabolč Tolnai, reditelj PEŠČANIKa, a Perišić je njegov šegrt s tim što je juniorov film suprotan po svojim problemima. Dok je Sabolč prekomplikovan i hermetičan, Perišić je prejasan i prejednostavan, dok je Tolnai ipak na neki način pokušaj da se primene neka filmska rešenja, Perišić se više vodi poetikom nemontiranog Dnevnikovog dodatka, kadriranjem baziranog na konceptu slučajno uključene kamere i sl.
Rečju, ORDINARY PEOPLE je forma koju ja ne razumem, ali očigledno dosta bitnijih od mene je vole i poštuju.
No comments:
Post a Comment