THE ROAD Johna Hillcoata je pokušaj snimanja intelektualnog filma za glupake, odnosno pokušaj pretenciozne obrade jedne pulp teme koja je do sada viđena više puta, i to vrlo često i u pretencioznom ruhu. Dakle THE ROAD ne nudi ništa novo, u svom prikazu apokalipse koja je indie utoliko što je glavni glumac šugavi i bezlični Viggo Mortensen, zbog koga se u svakom drugom kadru upitam "Ko je ovaj čovek?" da bih se zatim setio da je ovo film u kome nema puno likova. Cormacov roman nisam čitao ali sasvim je moguće da roman ima smisla. Koliko sam shvatio, pisan je nekim svedenim kasmijevskim stilom i moguće je da likovi imaju neke dileme koje su eksternalizovane, a da je kamijevski zaplet poslužio kao osnova za definisanje radnji likova i da su samim tim na neki način od romana ostale samo formalne manifesticije radnje bez prave suštine Cormacovog umetničkog stava. Meni se doduše ni NO COUNTRY FOR OLD MEN nije naročito dopao, to jest delovao mi je kao neka pretenciozna varijacija na rutinski triler iz 70ih ili 80ih tipa FLASHPOINT ili tako nekog naslova.
Izuzev kao prikaz teškoća sa kojima se suočava samohrani otac u periodu apokalipse i problemima na koje nailazi u odgoju maloletnog sina okruženog kako opasnostima tako i lošim uticajima koje predstavlaju kanibali, siledžije, zatrovana priroda i sl. THE ROAD ima malo toga da ponudi. Pošto se često govori o nekim kontemplativnim momentima ovog filma, nisam siguran u kome pravcu bi ta kontemplacija mogla ići? Kako bi bilo jako nezgodno deci i nemoćnima u slučaju smaka sveta i omasovljenja kanibalizma? Kako je apokalipsa štetna po zdravlje? Ili bi trebalo kroz ovu priču zapravo razmislimo o svojim sadašnjim životima, temama poput odnosa dece i roditelja, mladih i starih, zdravih i nemoćnih i sl.? Sve ove teme su potpuno legitimne za razmišljanje ali ovaj film nije naročito podsticajan ni za jednu od njih.
Rediteljski postupak je tragikomičan u svojoj pretencioznosti. Da bi film bio ozbiljniji likovi svaku repliku ponove jedni drugima tri puta a glumci igraju kao da se prisećaju teksta koji su u sred dubla zaboravili. Viggov prikaz postapokalipštične teskobe je na tragu Vlade Georgijeva, usiljeni promukao glas, akcentovane radnje, dugi, prodorni pogledi, pogrbljen hod. Apokalipsa kao da dobija neku vrstu boemske glamurizacije u Viggovoj mamurnoj interpretaciji. Isto važi i za vizuelna rešenja. Svaki kadar je duži nego što treba da bi film ličio na umetnički iako u kadru nema ničega vrednog tako dugog kadra. Akcenti na detalje koji su kao bitni za priču, tipa burma na prstu, metak na stolu, revolver u ruci, su na nivou studentskog filma u smislu ponosnog pokazivanja kako vlada osnovnim stvarima. Hillcoat očigledno hoće da se ubije od režiranja ali to je sve samo doprinelo groznom utisku.
U tehničkom smislu, scenografska rekonstrukcija apokalipse je izrazito neuverljiva i svodi se na poneki artificijelni total gde vidimo neki ambijent sa razrušenim zgradama i onda sledi neki generic enterijer ili priroda. Dakle, ni na nivou vizuelnog spektakla, Hillcoat ne dočarava apokalipsu. Nisam gledao njegov raniji film, ali mi je ideja vesterna po scenariju Nicka Cavea delovala izuzetno odbojno, barem koliko i režija Đorđa Balaševića. U tom smislu, ne znam koliko je THE ROAD korak napred ili nazad za njega.
Međutim, ono što je najveći problem ovog filma je upravo to što je potpuno neubedljiv u svom prikazu Kraja Sveta. Ne samo što je sam povod apokalispe nejasan, to je uostalom manje važno, nego je potonuće u totalni haos, kanibalizam i rasulo, a da nije reč o akcionom filmu potpuno neuverljivo. U stvari, bilo bi inovativno snimiti film o tome kako ljudi uspevaju da se dovedu u red posle apokalipse. Uostalom sve te razorene tekovine civilizacije na koje nailaze Otac i Sin u ROADu upravo su podsećanje na to da ljudi čak ni u većoj nultoj civilizacijskoj tački od ove nisu potpuno postali zveri već su to konstatno prevazilazili.
O tome da film zapravo nikad ne počne i da se na svakih deset minuta može bez problema završiti, ne treba trošiti reči. U dramaturškom smislu, THE ROAD je serija epizoda koje postaju monotone, naročito jer ne donose ništa naročito novo i junaci se izvlače iz opasnosti na manje-više iste načine.l
Verovatno je da BOOK OF ELI Braće Hughes ima više veze sa THE ROADom jer je smešten u sličnom univerzumu, i možda je bolji jer ipak ima jasniju repertoarsku funkciju. Međutim, kao zasigurno superiorniji film na temu apokalipse ove godine nameće se CARRIERS upravo zbog toga što razmatra mračnu stranu ljudske prirode na ubedljiv način, i nekako slovesnije oblikuje svet u kome je sve otišlo dođavola. U tom smislu je šteta što CARRIERS nije prošao zapaženije.
Neobična je i ta tendencija da Guy Pearce ima cameo uloge u poslednje vreme. U HURT LOCKERu je otvorio film a u ROADu ga zatvara. Ipak je on odličan glumac koji zaslužuje da se razigra.
THE ROAD podseća na onu priču o dedi i unuku koji su zalutali u močvaru koja je obeležila Unkovićevo predsedavanje Skupštinom Srbije. Slično onom zbunjenom poslaniku, Hillcoat nam stalno naglašava kako ne treba da se smejemo jer će kraj biti tužan. Nažalost, nema Unkovića da nas upozori da se ne smejemo pripovedaču.
* 1/2 / * * * *
Izuzev kao prikaz teškoća sa kojima se suočava samohrani otac u periodu apokalipse i problemima na koje nailazi u odgoju maloletnog sina okruženog kako opasnostima tako i lošim uticajima koje predstavlaju kanibali, siledžije, zatrovana priroda i sl. THE ROAD ima malo toga da ponudi. Pošto se često govori o nekim kontemplativnim momentima ovog filma, nisam siguran u kome pravcu bi ta kontemplacija mogla ići? Kako bi bilo jako nezgodno deci i nemoćnima u slučaju smaka sveta i omasovljenja kanibalizma? Kako je apokalipsa štetna po zdravlje? Ili bi trebalo kroz ovu priču zapravo razmislimo o svojim sadašnjim životima, temama poput odnosa dece i roditelja, mladih i starih, zdravih i nemoćnih i sl.? Sve ove teme su potpuno legitimne za razmišljanje ali ovaj film nije naročito podsticajan ni za jednu od njih.
Rediteljski postupak je tragikomičan u svojoj pretencioznosti. Da bi film bio ozbiljniji likovi svaku repliku ponove jedni drugima tri puta a glumci igraju kao da se prisećaju teksta koji su u sred dubla zaboravili. Viggov prikaz postapokalipštične teskobe je na tragu Vlade Georgijeva, usiljeni promukao glas, akcentovane radnje, dugi, prodorni pogledi, pogrbljen hod. Apokalipsa kao da dobija neku vrstu boemske glamurizacije u Viggovoj mamurnoj interpretaciji. Isto važi i za vizuelna rešenja. Svaki kadar je duži nego što treba da bi film ličio na umetnički iako u kadru nema ničega vrednog tako dugog kadra. Akcenti na detalje koji su kao bitni za priču, tipa burma na prstu, metak na stolu, revolver u ruci, su na nivou studentskog filma u smislu ponosnog pokazivanja kako vlada osnovnim stvarima. Hillcoat očigledno hoće da se ubije od režiranja ali to je sve samo doprinelo groznom utisku.
U tehničkom smislu, scenografska rekonstrukcija apokalipse je izrazito neuverljiva i svodi se na poneki artificijelni total gde vidimo neki ambijent sa razrušenim zgradama i onda sledi neki generic enterijer ili priroda. Dakle, ni na nivou vizuelnog spektakla, Hillcoat ne dočarava apokalipsu. Nisam gledao njegov raniji film, ali mi je ideja vesterna po scenariju Nicka Cavea delovala izuzetno odbojno, barem koliko i režija Đorđa Balaševića. U tom smislu, ne znam koliko je THE ROAD korak napred ili nazad za njega.
Međutim, ono što je najveći problem ovog filma je upravo to što je potpuno neubedljiv u svom prikazu Kraja Sveta. Ne samo što je sam povod apokalispe nejasan, to je uostalom manje važno, nego je potonuće u totalni haos, kanibalizam i rasulo, a da nije reč o akcionom filmu potpuno neuverljivo. U stvari, bilo bi inovativno snimiti film o tome kako ljudi uspevaju da se dovedu u red posle apokalipse. Uostalom sve te razorene tekovine civilizacije na koje nailaze Otac i Sin u ROADu upravo su podsećanje na to da ljudi čak ni u većoj nultoj civilizacijskoj tački od ove nisu potpuno postali zveri već su to konstatno prevazilazili.
O tome da film zapravo nikad ne počne i da se na svakih deset minuta može bez problema završiti, ne treba trošiti reči. U dramaturškom smislu, THE ROAD je serija epizoda koje postaju monotone, naročito jer ne donose ništa naročito novo i junaci se izvlače iz opasnosti na manje-više iste načine.l
Verovatno je da BOOK OF ELI Braće Hughes ima više veze sa THE ROADom jer je smešten u sličnom univerzumu, i možda je bolji jer ipak ima jasniju repertoarsku funkciju. Međutim, kao zasigurno superiorniji film na temu apokalipse ove godine nameće se CARRIERS upravo zbog toga što razmatra mračnu stranu ljudske prirode na ubedljiv način, i nekako slovesnije oblikuje svet u kome je sve otišlo dođavola. U tom smislu je šteta što CARRIERS nije prošao zapaženije.
Neobična je i ta tendencija da Guy Pearce ima cameo uloge u poslednje vreme. U HURT LOCKERu je otvorio film a u ROADu ga zatvara. Ipak je on odličan glumac koji zaslužuje da se razigra.
THE ROAD podseća na onu priču o dedi i unuku koji su zalutali u močvaru koja je obeležila Unkovićevo predsedavanje Skupštinom Srbije. Slično onom zbunjenom poslaniku, Hillcoat nam stalno naglašava kako ne treba da se smejemo jer će kraj biti tužan. Nažalost, nema Unkovića da nas upozori da se ne smejemo pripovedaču.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment