Pogledao sam EROGENU ZONU Dejana Karaklajića, jedan od overlooked naslova “praške škole” koji ima u sebi izvesne karakteristike američkog filma i u tom smislu moglo bi se reći da ne liči dovoljno na karakteristične naslove reditelja iz ovog talasa, izuzev na Gorana Markovića čiji su filmovi na sličnoj na liniji, naročito u ranoj fazi. Scenario su napisali sam Karaklajić i Slobodan Stojanović, a kao saradnici na scenariju radili su Rajko Grlić i Goran Marković. Marković i Grlić su ponovili svoju polishing ulogu koju su imali na Karaklajićevom BUDIMIRU TRAJKOVIĆU.
Da ne bude zabune, Karaklajić je završio FDU a ne FAMU, ali sam ga poistovetio sa praškom školom zbog kontakta sa Goranom i Rajkom i izražavanja u sličnom stilsko-tematskom okviru.
EROGENA ZONA odlično ilustruje nužnost pojavljivanja “praške škole” u odnosu na autore Crnog talasa. Naime, kao što pokazuje primer filma o kome smo nedavno diskutovali LEPTIROV OBLAK, autori iz Crnog talasa nisu umeli da zarobe promenu u društvenim odnosima koja se desila u međuvremenu, od njihovog rada šezdesetih do početka osamdesetih, a realno Jugoslavija iz 1981. kada se recimo dešava EROGENA ZONA nije ista sa Jugoslavijom iz ranog rada Gordana Mihića i Kozomare.
U ovoj Jugoslaviji se već voze BMWi, igra se tenis, sluša Oliver Mandić, priča se o privatnom biznisu, poljoprivredni kombinati su skloni krajnje tržišnom razmišljanju, pošalice na relaciji Srbi-Slovenci se smatraju simpatičnim. Ukratko, Jugoslavija koju u svojim najboljim filmovima dotiče “praška škola” više nije dogmatična, to je sada zemlja trula od konzumerizma i suvišne slobode odlučivanja proistekle iz samoupravljanja a bez suštinske demokratije. Otud se “praška škola” vrlo često okreće epohi jer je epoha na neki način lakša za prikazivanje a umetnički dojam se automatski stiče prikazivanjem neke kontroverzne teme.
Međutim, možda i najupečatljiviji naslovi su oni koji su savremeni poput MAJSTORI, MAJSTORI, SPECIJALNOG VASPITANJA, TAJVANSKE KANASTE ili EROGENE ZONE. Isto tako, zanimljivo je da su najveći ukupni uspeh ipak imali filmovi vezani za epohu poput SJEĆAŠ LI SE DOLLY BELL, OTAC NA SLUŽBENOM PUTU, SAMO JEDNOM SE LJUBI ili restlovi Crnog Talasa poput ČUVARA PLAŽE ili ponekog rada Srđana Karanovića.
Karaklajić nesumnjivo nije najbolji reditelj ovog pravca, ali EROGENA ZONA je znatan napredak u odnosu na BUDIMIRA TRAJKOVIĆA koji je delovao artificijelno, dočim je ovaj film dosta blizak pulsu tadašnjeg Beograda, tadašnjih generacijskih sukoba i društvenih kontradikcija.
Iako na nivou scenarija ima neke od tradicionalnih problema jugoslovenske dramaturgije koji se pre svega vezuju za to da se završava spojem destrukcije i metafore, i krajnje iracionalnim ponašanjem glavnog junaka, sam predložak je zapravo prilično dobar i višeslojan. Priča o veterinaru koji se vraća iz vojske u Sloveniji, gde je bio kerovođa na granici, u Beograd gde istovremeno mora da rešava probleme sa dve žene, ocem slavnim fudbalerom koji želi da mu nađe posao po svojoj meri, i vlastitim pokušajima da samostalno izgradi svoj identitet radeći u struci, u kombinatu za odgajanje živine, otvara niz mogućnosti. Metaforičnost zaposlenja u cronenbergovskim uslovima kombinata za odgajanje živine (u finišu filma, ima čak nekoliko horor cue rešenja u skoru Miće Markovića koji je ipak iza odličnog skora koji je uradio za POZORIŠNU VEZU ali je zato zeitgeist uhvaćen numerama Olivera Mandića) maksimalno je iskorišćena i otvara celu priču o odnosu zdrave i industrijske hrane kako u konkretnom denotativnom smislu tako i u širem metaforičkom domenu zagađenosti društva. Činjenica da je reč o visokoobrazovanom junaku koji ima profesiju čini ovaj film posebno interesantnim, naročito u ključu Žikine teme istraživanja pozicije intelektualca/profesionalca u našoj kinematografiji.
Cela tema junakovog snalaženja u kombinatu i njegovih preduzimljivih poteza podseća na društveno kritičke američke filmove sedamdesetih, a na neki način može naći koren i u jugoslovenskom filmu pedesetih i šezdesetih, naslovima kao što su POGON B Vojislava Nanovića, ZENICA i TE NOĆI Jovana Živanovića, UZAVRELI GRAD Veljka Bulajića, iako realno tamo preduzimljivost biva nagrađena od strane etičnog kolektiva. U tom smislu cinizam korporacija i društva u celini jako podseća na dramaturgiju nekog filma u kome smo lako mogli gledati mladog Robert Redforda, recimo.
Podela je takođe zanimljiva. U glavnoj ulozi je Milan Gutović, iz doba kad je bio u najboljim danima i on nudi jednu pravu filmsku glumu, u underplayu, sa specifičnom atmosferičnošću lika ali ne bez šarma. Ipak, šarm je drugačiji od onoga koji je plasirao posle u pučkim komedijama. Gutović je okosnica filma i pokazuje kolika je šteta što kasnije nije istrajao u ozbiljnom radu.
Karaklajić nije vrhunski reditelj i to se vidi u par scena koje su nešto teže, pre svega zbog situacija koje prikazuju. Međutim, EROGENA ZONA sasvim funkcioniše uprkos tim manjim nedostacima i pruža jednu vrlo interesantnu vremensku kapsulu osamdesetih, sa smislenom višeslojnom pričom.
EROGENA ZONA nije veliki film, ogromnog zamaha i bitne teme, za čim su ubrzo autori “praške škole” počeli da čeznu, ali je jako dobar predstavnik onoga što su oni najbolje radili.
* * * / * * * *
Da ne bude zabune, Karaklajić je završio FDU a ne FAMU, ali sam ga poistovetio sa praškom školom zbog kontakta sa Goranom i Rajkom i izražavanja u sličnom stilsko-tematskom okviru.
EROGENA ZONA odlično ilustruje nužnost pojavljivanja “praške škole” u odnosu na autore Crnog talasa. Naime, kao što pokazuje primer filma o kome smo nedavno diskutovali LEPTIROV OBLAK, autori iz Crnog talasa nisu umeli da zarobe promenu u društvenim odnosima koja se desila u međuvremenu, od njihovog rada šezdesetih do početka osamdesetih, a realno Jugoslavija iz 1981. kada se recimo dešava EROGENA ZONA nije ista sa Jugoslavijom iz ranog rada Gordana Mihića i Kozomare.
U ovoj Jugoslaviji se već voze BMWi, igra se tenis, sluša Oliver Mandić, priča se o privatnom biznisu, poljoprivredni kombinati su skloni krajnje tržišnom razmišljanju, pošalice na relaciji Srbi-Slovenci se smatraju simpatičnim. Ukratko, Jugoslavija koju u svojim najboljim filmovima dotiče “praška škola” više nije dogmatična, to je sada zemlja trula od konzumerizma i suvišne slobode odlučivanja proistekle iz samoupravljanja a bez suštinske demokratije. Otud se “praška škola” vrlo često okreće epohi jer je epoha na neki način lakša za prikazivanje a umetnički dojam se automatski stiče prikazivanjem neke kontroverzne teme.
Međutim, možda i najupečatljiviji naslovi su oni koji su savremeni poput MAJSTORI, MAJSTORI, SPECIJALNOG VASPITANJA, TAJVANSKE KANASTE ili EROGENE ZONE. Isto tako, zanimljivo je da su najveći ukupni uspeh ipak imali filmovi vezani za epohu poput SJEĆAŠ LI SE DOLLY BELL, OTAC NA SLUŽBENOM PUTU, SAMO JEDNOM SE LJUBI ili restlovi Crnog Talasa poput ČUVARA PLAŽE ili ponekog rada Srđana Karanovića.
Karaklajić nesumnjivo nije najbolji reditelj ovog pravca, ali EROGENA ZONA je znatan napredak u odnosu na BUDIMIRA TRAJKOVIĆA koji je delovao artificijelno, dočim je ovaj film dosta blizak pulsu tadašnjeg Beograda, tadašnjih generacijskih sukoba i društvenih kontradikcija.
Iako na nivou scenarija ima neke od tradicionalnih problema jugoslovenske dramaturgije koji se pre svega vezuju za to da se završava spojem destrukcije i metafore, i krajnje iracionalnim ponašanjem glavnog junaka, sam predložak je zapravo prilično dobar i višeslojan. Priča o veterinaru koji se vraća iz vojske u Sloveniji, gde je bio kerovođa na granici, u Beograd gde istovremeno mora da rešava probleme sa dve žene, ocem slavnim fudbalerom koji želi da mu nađe posao po svojoj meri, i vlastitim pokušajima da samostalno izgradi svoj identitet radeći u struci, u kombinatu za odgajanje živine, otvara niz mogućnosti. Metaforičnost zaposlenja u cronenbergovskim uslovima kombinata za odgajanje živine (u finišu filma, ima čak nekoliko horor cue rešenja u skoru Miće Markovića koji je ipak iza odličnog skora koji je uradio za POZORIŠNU VEZU ali je zato zeitgeist uhvaćen numerama Olivera Mandića) maksimalno je iskorišćena i otvara celu priču o odnosu zdrave i industrijske hrane kako u konkretnom denotativnom smislu tako i u širem metaforičkom domenu zagađenosti društva. Činjenica da je reč o visokoobrazovanom junaku koji ima profesiju čini ovaj film posebno interesantnim, naročito u ključu Žikine teme istraživanja pozicije intelektualca/profesionalca u našoj kinematografiji.
Cela tema junakovog snalaženja u kombinatu i njegovih preduzimljivih poteza podseća na društveno kritičke američke filmove sedamdesetih, a na neki način može naći koren i u jugoslovenskom filmu pedesetih i šezdesetih, naslovima kao što su POGON B Vojislava Nanovića, ZENICA i TE NOĆI Jovana Živanovića, UZAVRELI GRAD Veljka Bulajića, iako realno tamo preduzimljivost biva nagrađena od strane etičnog kolektiva. U tom smislu cinizam korporacija i društva u celini jako podseća na dramaturgiju nekog filma u kome smo lako mogli gledati mladog Robert Redforda, recimo.
Podela je takođe zanimljiva. U glavnoj ulozi je Milan Gutović, iz doba kad je bio u najboljim danima i on nudi jednu pravu filmsku glumu, u underplayu, sa specifičnom atmosferičnošću lika ali ne bez šarma. Ipak, šarm je drugačiji od onoga koji je plasirao posle u pučkim komedijama. Gutović je okosnica filma i pokazuje kolika je šteta što kasnije nije istrajao u ozbiljnom radu.
Karaklajić nije vrhunski reditelj i to se vidi u par scena koje su nešto teže, pre svega zbog situacija koje prikazuju. Međutim, EROGENA ZONA sasvim funkcioniše uprkos tim manjim nedostacima i pruža jednu vrlo interesantnu vremensku kapsulu osamdesetih, sa smislenom višeslojnom pričom.
EROGENA ZONA nije veliki film, ogromnog zamaha i bitne teme, za čim su ubrzo autori “praške škole” počeli da čeznu, ali je jako dobar predstavnik onoga što su oni najbolje radili.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment