Pogledao sam MEN WHO STARE AT GOATS Granta Heslova. O ovoj temi sam imao izvesno predznanje na osnovu dokumentarne serije CRAZY RULERS OF THE WORLD po kojoj je film i snimljen, i moram priznati da me ni istinita priča nije sasvim impresionirala. Naprosto, neke od ideja kojima su se bavili pripadnici vojske u želji da postanu supervojnici su s jedne strane budalaste, a s druge strane pogrešno je snimati dokumentarac koji se s tim u startu srpda jer ta dvostruka groteska otupljuje oštricu cele priče. Drugo, a to je nešto čemu ni pisac Peter Straughan i reditelj Grant Heslov nisu odoleli, jeste da ti likovi upravo zbog svoje naivnosti i ubeđenosti u te budalaste ideje deluju simpatično.
I zaista, jedino što je zaista vredno pažnje u emotivnom smislu u ovoj priči jeste entuzijazam grupe morona koji je zarazan i koji na kraju ne samo da postaje simpatičan nekome ko posmatra tu priču sa strane, nego u filmu THE MEN WHO STARE AT GOATS postaje noseći element u razrešenju filma, gde ti fanatici postaju pozitivni junaci.
U tom smislu, reklo bi se da uprkos svojoj satiričnoj postavci i ideološkoj provokaciji, MEN WHO STARE AT GOATS ne beži od svog emotivnog jezgra, pa štaviše, reklo bi se da ne beži ni od američkog idealizma kome se zapravo kao mana konstatuje samo ta devijacija da je zloupotrebljen u loše svrhe. Završnica donosi određena caprijanska rešenja čija je meta upravo ta privatnička outsorsovanost rata korporacijama, dočim se gluposti koje država finansira na kraju tretiraju kao nešto bezazleno.
I to je u suštini i utisak koji ostavlja i CRAZY RULERS s tim što autori dokumentarca ostaju besmisleno cinični i pokušavaju da raskrinkaju temu koja je sama po sebi beskrajno naivna. Ovo skliznuće prema emotivnom utisku priče nauizgled je protivno političkoj funkciji filma. Uostalom zar odavno nije poznato positovećivanje idealističkih pogleda sa reakcijom a materijalističkih sa progresom?
Međutim, film upravo svoje najbolje momente i doživljava u fazama kada se Heslov i Straughan oslobode svog satiričnog grča.
George Clooney pokušava da bude Warren Beatty svoje generacije, da iskoristi svoju poziciju superstara i da na osnovu toga radi zanimljive filmove koji će pored komercijalne imati i umetničku vrednost i politički angažman, i u tome uspeva barem u onoj meri u kojoj dvehilajdite mogu da pariraju sedamdesetim. Dakle, njegovi pokušaji su podjednako uporni kao Beattyjevi, ali autori sa kojima radi nisu na nivou onih sa kojima su radili Beatty ili Redford.
U konkretnom slučaju MEN WHO STARE AT GOATS, moguće je da američka javnost, naročito oni koji nisu ispratili izvornu Ronsonovu priču, ne gledaju na isti način na ovu temu, da je njima ovo zanimljivije i provokativnije. Uostalom, mi smo vrlo loša publika za sve one filmove koji razobličavaju Ameriku iz prostog razloga što je to kod nas deo uobičajenog diskursa.
Međutim, kada se ideologija skloni na stranu, ovaj film ima ozbiljne probleme pre svega na nivou same strukture u kojoj je jasno da su Ronsonovi nalazi osnov flešbekova, a da je Straughanov road movie kroz Irak koji pokazuje razne kontradikcije situacije tamo krajnje generic i da zaista ni u jednom momentu ne uspeva da se izdigne iznad toga da služi kao puka kičma priče. To je generalno svojstvo zapleta koji se u političkom filmu koriste kao kostur za ideološke zahvate, a to je da jako često izgledaju kao skup konvencija koje toostvarenje čine narativnim filmom. I MEN WHO STARE upada u tu klasičnu klopku, a reklo bi se da i previše energije troši baš na taj kostur, motivisanje glevnog junaka kroz priču o supruzi i sl.
Iako Heslov drži dobar tempo, i glumci su All-Star podela (Stephen Lang opet igra rigidno vojno lice ) što čini film izuzetno pitkim i gledljivim, komedija mahom nije previše smešna, i film promašuje da suštinski angažuje gledaoca. Kad je reč o neverovatnim ali istinitim pričama ovog tipa, meni je CHARLIE WILSON'S WAR bio efektniji, čak i kao komedija iako se više držao istinitih događaja.
Ipak, ako imamo u vidu da su sličnim putem pre njega išli neuspeli naslovi kao što je bio nesrećni WAR INC., MEN WHO STARE AT GOATS je ne samo među uspešnijim filmovima ove vrste već bi se moglo reći da je i na blagajnama zaradio više nego drugi aktuelni filmovi o Iraku.
Međutim, uprkos nesposonost da zaista profunkcioniše kao film, THE MEN WHO STARE AT GOATS ispunjava svoju programsku ulogu, i čini još jedan korak na putu transformacije Clooneya u Beattyja. U domenu političkog filma, Heslov očigledno nije snimio film koji nadilazi ograničenja žanra ali isto tako nije otišao ni previše ispod proseka.
* * 1/2 / * * * *
I zaista, jedino što je zaista vredno pažnje u emotivnom smislu u ovoj priči jeste entuzijazam grupe morona koji je zarazan i koji na kraju ne samo da postaje simpatičan nekome ko posmatra tu priču sa strane, nego u filmu THE MEN WHO STARE AT GOATS postaje noseći element u razrešenju filma, gde ti fanatici postaju pozitivni junaci.
U tom smislu, reklo bi se da uprkos svojoj satiričnoj postavci i ideološkoj provokaciji, MEN WHO STARE AT GOATS ne beži od svog emotivnog jezgra, pa štaviše, reklo bi se da ne beži ni od američkog idealizma kome se zapravo kao mana konstatuje samo ta devijacija da je zloupotrebljen u loše svrhe. Završnica donosi određena caprijanska rešenja čija je meta upravo ta privatnička outsorsovanost rata korporacijama, dočim se gluposti koje država finansira na kraju tretiraju kao nešto bezazleno.
I to je u suštini i utisak koji ostavlja i CRAZY RULERS s tim što autori dokumentarca ostaju besmisleno cinični i pokušavaju da raskrinkaju temu koja je sama po sebi beskrajno naivna. Ovo skliznuće prema emotivnom utisku priče nauizgled je protivno političkoj funkciji filma. Uostalom zar odavno nije poznato positovećivanje idealističkih pogleda sa reakcijom a materijalističkih sa progresom?
Međutim, film upravo svoje najbolje momente i doživljava u fazama kada se Heslov i Straughan oslobode svog satiričnog grča.George Clooney pokušava da bude Warren Beatty svoje generacije, da iskoristi svoju poziciju superstara i da na osnovu toga radi zanimljive filmove koji će pored komercijalne imati i umetničku vrednost i politički angažman, i u tome uspeva barem u onoj meri u kojoj dvehilajdite mogu da pariraju sedamdesetim. Dakle, njegovi pokušaji su podjednako uporni kao Beattyjevi, ali autori sa kojima radi nisu na nivou onih sa kojima su radili Beatty ili Redford.
U konkretnom slučaju MEN WHO STARE AT GOATS, moguće je da američka javnost, naročito oni koji nisu ispratili izvornu Ronsonovu priču, ne gledaju na isti način na ovu temu, da je njima ovo zanimljivije i provokativnije. Uostalom, mi smo vrlo loša publika za sve one filmove koji razobličavaju Ameriku iz prostog razloga što je to kod nas deo uobičajenog diskursa.
Međutim, kada se ideologija skloni na stranu, ovaj film ima ozbiljne probleme pre svega na nivou same strukture u kojoj je jasno da su Ronsonovi nalazi osnov flešbekova, a da je Straughanov road movie kroz Irak koji pokazuje razne kontradikcije situacije tamo krajnje generic i da zaista ni u jednom momentu ne uspeva da se izdigne iznad toga da služi kao puka kičma priče. To je generalno svojstvo zapleta koji se u političkom filmu koriste kao kostur za ideološke zahvate, a to je da jako često izgledaju kao skup konvencija koje toostvarenje čine narativnim filmom. I MEN WHO STARE upada u tu klasičnu klopku, a reklo bi se da i previše energije troši baš na taj kostur, motivisanje glevnog junaka kroz priču o supruzi i sl.
Iako Heslov drži dobar tempo, i glumci su All-Star podela (Stephen Lang opet igra rigidno vojno lice
) što čini film izuzetno pitkim i gledljivim, komedija mahom nije previše smešna, i film promašuje da suštinski angažuje gledaoca. Kad je reč o neverovatnim ali istinitim pričama ovog tipa, meni je CHARLIE WILSON'S WAR bio efektniji, čak i kao komedija iako se više držao istinitih događaja.Ipak, ako imamo u vidu da su sličnim putem pre njega išli neuspeli naslovi kao što je bio nesrećni WAR INC., MEN WHO STARE AT GOATS je ne samo među uspešnijim filmovima ove vrste već bi se moglo reći da je i na blagajnama zaradio više nego drugi aktuelni filmovi o Iraku.
Međutim, uprkos nesposonost da zaista profunkcioniše kao film, THE MEN WHO STARE AT GOATS ispunjava svoju programsku ulogu, i čini još jedan korak na putu transformacije Clooneya u Beattyja. U domenu političkog filma, Heslov očigledno nije snimio film koji nadilazi ograničenja žanra ali isto tako nije otišao ni previše ispod proseka.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment