Pogledao sam VARUH MEJE Maje Weiss. Jedan od scenarista je saradnik Bruce La Brucea, koji se shodno tome zove Brock Norman Brock, a potom je radio i BRONSON Nicholas Winding Refna.
U svakom slučaju, ako VARUH MEJE pripada bilo kojoj tradiciji, to je svakako jugoslovenski film, pre svega po svom spoju fantastičnih elemenata, horor atmosfere sa svim i svačim, od melodrame, preko politike seksualnih sloboda, preko borbe za autonomiju pojedinca do osude ultradesničarskih stremljenja u Sloveniji.
Takva mešavina raznih vrlo izraženih pretenzija kao što znamo obično daje problematične filmove, uostalom mi najbolje znamo bolesti jugoslovenskog filma, međutim VARUH MEJE je ipak neobičan po tome što se koristi elementima fantastike i horora što ga čini atipičnim.
Iako se za VARUH MEJE ne može reći da je užem smislu horor, on ima napetu i spooky atmosferu na tragu čiitave tradicije priča o urbanim junacima koji zalutaju u ruralnom području, a po tome veslanja kroz kanjon, najviše podseća na DELIVERANCE, premda završnica na vašaru aludira i na derivat DELIVERANCEa SOUTHERN COMFORT.
Što se elemenata fantastike tiče, oni su još nejasniji pošto se u prvom delu filma pominju tek kao jedna od priča vezanih za jednu od junakinja i tek u završnici usledi deonica izgrađena na fantastici koja ostavlja utisak prilične nemotivisanosti, a reklo bi se i da čini film dosta nejasnim u krajnjem ishodištu i to ne na lynchovski način, ondosno teško da se može uživati u tome što je bizarno i nejasno.
Svakako da toj neubedljivosti nejasnog završetka pomaže i dosta arhaična, školska, pomalo kruta realizacija. Iako se za Maju Weiss ne može reći da ne zna šta radi, ovaj film je prilično konvencionalno realizovan u odnosu na vlastitu scenarističku ambiciju. Ipak, u filmu ima nekoliko prilično cheesy inaivnih rediteljskih momenata naročito u dvema scenama smeštenim u rok klub gde rediteljka prebanalno prikazuje emociju koju pobuđuje muzika jednog hard core (ili je tad to već bio nekakav emo) benda.
Pored već tradicionalne osude ksenofobije i generalne zatvorenosti slovenačkog društva koja je postala jedna od tradlcionalnih tema slovenačkog filma posle raspada zajedničke države, interesantan je tretman Hrvatske koja je prikazana kao divljina koje se Slovenci plaše, prostor kojim lutaju izbezumljeni ratni veterani i svuda preti potencijalna opasnost. Očigledno je da budenovski rčeno, svako ima svoj Balkan na Balkanu a slovenački počinje u Hrvatskoj. Suštinsku fascinaciju i strah od Hrvatske (koji se može podvesti i pod izvesnu mešavinu žanrovske konvencije i/ili pokušaja da se film začini radi festivalske publike) ne poništava ni to što junakinje ipak najviše postradaju upravo u Sloveniji i od Slovenaca.
Uprkos tome što ovaj film nije nešto naročito, mislim da ga vredi pogledati u najmanju ruku kao bizaran slučaj uvoza stranog scenariste na jugoslovensko podneblje.
Isto tako, mislim da upravo vaj vid mešavine uticaja reprezentuje jedan dominantan odnos prema žanru u regionu i sasvim sigurno bi recimo pajkićevski žanrovski filmovi ličili na ovaj da su snimljeni.
* * / * * * *
U svakom slučaju, ako VARUH MEJE pripada bilo kojoj tradiciji, to je svakako jugoslovenski film, pre svega po svom spoju fantastičnih elemenata, horor atmosfere sa svim i svačim, od melodrame, preko politike seksualnih sloboda, preko borbe za autonomiju pojedinca do osude ultradesničarskih stremljenja u Sloveniji.
Takva mešavina raznih vrlo izraženih pretenzija kao što znamo obično daje problematične filmove, uostalom mi najbolje znamo bolesti jugoslovenskog filma, međutim VARUH MEJE je ipak neobičan po tome što se koristi elementima fantastike i horora što ga čini atipičnim.
Iako se za VARUH MEJE ne može reći da je užem smislu horor, on ima napetu i spooky atmosferu na tragu čiitave tradicije priča o urbanim junacima koji zalutaju u ruralnom području, a po tome veslanja kroz kanjon, najviše podseća na DELIVERANCE, premda završnica na vašaru aludira i na derivat DELIVERANCEa SOUTHERN COMFORT.
Što se elemenata fantastike tiče, oni su još nejasniji pošto se u prvom delu filma pominju tek kao jedna od priča vezanih za jednu od junakinja i tek u završnici usledi deonica izgrađena na fantastici koja ostavlja utisak prilične nemotivisanosti, a reklo bi se i da čini film dosta nejasnim u krajnjem ishodištu i to ne na lynchovski način, ondosno teško da se može uživati u tome što je bizarno i nejasno.
Svakako da toj neubedljivosti nejasnog završetka pomaže i dosta arhaična, školska, pomalo kruta realizacija. Iako se za Maju Weiss ne može reći da ne zna šta radi, ovaj film je prilično konvencionalno realizovan u odnosu na vlastitu scenarističku ambiciju. Ipak, u filmu ima nekoliko prilično cheesy inaivnih rediteljskih momenata naročito u dvema scenama smeštenim u rok klub gde rediteljka prebanalno prikazuje emociju koju pobuđuje muzika jednog hard core (ili je tad to već bio nekakav emo) benda.
Pored već tradicionalne osude ksenofobije i generalne zatvorenosti slovenačkog društva koja je postala jedna od tradlcionalnih tema slovenačkog filma posle raspada zajedničke države, interesantan je tretman Hrvatske koja je prikazana kao divljina koje se Slovenci plaše, prostor kojim lutaju izbezumljeni ratni veterani i svuda preti potencijalna opasnost. Očigledno je da budenovski rčeno, svako ima svoj Balkan na Balkanu a slovenački počinje u Hrvatskoj. Suštinsku fascinaciju i strah od Hrvatske (koji se može podvesti i pod izvesnu mešavinu žanrovske konvencije i/ili pokušaja da se film začini radi festivalske publike) ne poništava ni to što junakinje ipak najviše postradaju upravo u Sloveniji i od Slovenaca.
Uprkos tome što ovaj film nije nešto naročito, mislim da ga vredi pogledati u najmanju ruku kao bizaran slučaj uvoza stranog scenariste na jugoslovensko podneblje.
Isto tako, mislim da upravo vaj vid mešavine uticaja reprezentuje jedan dominantan odnos prema žanru u regionu i sasvim sigurno bi recimo pajkićevski žanrovski filmovi ličili na ovaj da su snimljeni.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment