Pogledao sam ZLATNU PRAĆKU Radivoja Lole Đukića. Ranije sam sporadično naletao na ovaj film kad je bio emitovan na televiziji ali nikada ga nisam odgledao u celini.
Reći da se radi o jednom dekadentnom ostvarenju je žestok understatement. Možda je ovo pravi film za analizu kroz opis onoga što se dešava.
Film je uokviren pričom koja se dešava u budućnosti u kojoj Čkalja igra bogataša srpskog porekla iz Amerike koji priča o dobu kada je njegov pradeda došao na tolo Amerike, bežeći od turskog zuluma i dinastičkih sukoba.
Ambijent u kome sedi "Čkalja iz budućnosti" je stilizovan i sadrži niz gedžeta koji prikazuju da je reč o budućnosti (prozori koji se otvaraju tapšanjem, lampe koje se gase duvanjem, automatizovane ruke koje dodaju flašu) ali da u svakom slučaju nije reč o nauci koja je išta suštinski promenila.
U daljini, u Čkaljinom futurističkom domu čuju se odjeci eksplozija. U jednom trenutku, on se uplaši da su to eksplozije koje odekuju u okolini i umiri se kada shvati da one dopiru iz Azije.
Čkaljini unuci se vide u susednoj sobi kao deca koja sviraju električnu gitaru, "treniraju" karate i provode vreme u nekakvoj dokolici.
To "treniranje karatea" mi je partikularno ljubak detalj.
Lola Đukić u ovim framing sekvencama sa početka i kraja filma eksplicitno ismeva kapritalizam, konzumerizam, eksploataciju kolonija i dokolicu Amerike što je vrlo interesantno jer se retko kada u našim filmovima videla ta vrsta otčkog diskursa u formi flah antiutopije, bez ikakvog drugog sadržaja.
Iako sam taj tekst realno nije big deal, ni ideološki ni estetski, jeste u kontekstu našeg filma.
Kada krene priča u epohi Divljeg Zapada, ona se može podeliti na dva segmenta.
Jedan segment je Đukićev komentar vesterna, i prikaza života na Divljem Zapadu koji je karakterističan za klasični vestern.
U ovom segmentu, Đukić se služi nizom avangardnih, gotovo tatijevskih rešenja. Recimo, američki junaci gotovo da ne izgovaraju rečenice, samo poneku reč poput "Yes". Ovoaj gotovo nemi uvod ispaćen je voiceoverom koji nije podvučen u celom trajanju scena već je prisutan sa ponekom rečenicom, preuzimajući funkciju natpisa iz nemog filma.
Ova deonica naročito sa pričom o muškarcima koji se ubijaju zbog malobrojnih žena jako podseća na ČARLSTON ZA OGNJENKU s tim što je u svojim formalnim rešenjima još ekscesivnija.
Naravno, u ovoj deonici, Đukić ubacuje dosta i ideoloških preimdbni na postupke koji su još u vreme Divljeg Zapada postavili temelje savremenog kapitalizma u Americi.
Drugi segment filma jeste ono što je zapravo i osnov high concepta kojim se Đukić služi a to je snalaženje grupe srpskih doseljenika na Divljem Zapadu.
Nui u ovoj deonici, Đukić ne iodustaje od ideološke dimenzje tu škakljiva jer se dotiče etničkih stereotipa vezanih za srpski narod.
Culture-clash je iznenađujuće dobro postavljen i Đukić ne izbegava element jezičke barijere već insistira na njemu.
Kao kontrast raspričanim Srbima, tu su kauboji i stereotipi sa Divljeg Zapada koji izgovaraju tek poneku, svima razumljivu reč engleskog jezika.
Đukić meastrelno uspeva da čisto filmskim sredstvima ostvari film o jezičkoj barijeri bez ijednog titla.
Kad je reč o razli u ponašanju primenjena je "srpska logika" u odnosu na običaje Divljeg zapada kaop što je tradicija dvoboja koju glavni junak automatski odbacuje kao "nečovečnu" i to ne iz poslovičnog kukavičluka.
superiornost Srna u odnosu na tipske junake zatečene na Divljem Zapadu proitsiče pre svega iz onih osobina koje krase Srbe iz viceva dakle domišljatosti, vešte manipulacije ključnim istorijskim događajima koji se koriste kao matrica za rešavanje aktuelnih problema, spoja oportunizma i otpora prema nepravdi.
Kao osnSrba na Divljem Zapadu akcentovana je nesloga koju promućurni glavni junak Sibin (igra ga takođe Čkalja) rešava tako što pto se prerušava u svog protivnika i šikanira ostale srpske doseljenike kako bi se ujedinili uprkos odsustvu solidarnosti.
Trenutak ujedinjenja Srba protiv revolveraša naravno akcentovan je govorom u kome se evociraju Kosovo, Prvi i Drugi srpski ustanak i stvara se atmosfera za novi obračun.
Lik lakomislenog, oprotunog i kada se napije pohotnog sveštenika koji se na kraju ispostavi kao pozitivac ali ne zbog mantije već zato što je čovek iz naroda, posebno je zanimljiva ilustracija Đukićeve ideološke ekvilibristike a podseća na lik Fratra Tucka iz ROBIN HOODa.
Ogroman broj ideja unetih u jedan film, uzeo je danak na planu celovitosti dela i jasnoće priče. tako recimo romantični subplot koji izvorno motiviše Sibina biva potpuno zapušten i zaboravljen u toku filma.
Međutim, iznenanđujuće je koliko je ZLATNA PRAĆKA zapravo intrigantan film sakriven ispod krinke one joke premise - "Čkalja na Divljem Zapadu". Reklo bi se čak da savremene evropske komedije o Divljem Zapadu poput LUCKY LUKE mogu štošta da nauče od ovog filma.
* * 1/2 / * * * *
Reći da se radi o jednom dekadentnom ostvarenju je žestok understatement. Možda je ovo pravi film za analizu kroz opis onoga što se dešava.
Film je uokviren pričom koja se dešava u budućnosti u kojoj Čkalja igra bogataša srpskog porekla iz Amerike koji priča o dobu kada je njegov pradeda došao na tolo Amerike, bežeći od turskog zuluma i dinastičkih sukoba.
Ambijent u kome sedi "Čkalja iz budućnosti" je stilizovan i sadrži niz gedžeta koji prikazuju da je reč o budućnosti (prozori koji se otvaraju tapšanjem, lampe koje se gase duvanjem, automatizovane ruke koje dodaju flašu) ali da u svakom slučaju nije reč o nauci koja je išta suštinski promenila.
U daljini, u Čkaljinom futurističkom domu čuju se odjeci eksplozija. U jednom trenutku, on se uplaši da su to eksplozije koje odekuju u okolini i umiri se kada shvati da one dopiru iz Azije.
Čkaljini unuci se vide u susednoj sobi kao deca koja sviraju električnu gitaru, "treniraju" karate i provode vreme u nekakvoj dokolici.
To "treniranje karatea" mi je partikularno ljubak detalj.
Lola Đukić u ovim framing sekvencama sa početka i kraja filma eksplicitno ismeva kapritalizam, konzumerizam, eksploataciju kolonija i dokolicu Amerike što je vrlo interesantno jer se retko kada u našim filmovima videla ta vrsta otčkog diskursa u formi flah antiutopije, bez ikakvog drugog sadržaja.
Iako sam taj tekst realno nije big deal, ni ideološki ni estetski, jeste u kontekstu našeg filma.
Kada krene priča u epohi Divljeg Zapada, ona se može podeliti na dva segmenta.
Jedan segment je Đukićev komentar vesterna, i prikaza života na Divljem Zapadu koji je karakterističan za klasični vestern.
U ovom segmentu, Đukić se služi nizom avangardnih, gotovo tatijevskih rešenja. Recimo, američki junaci gotovo da ne izgovaraju rečenice, samo poneku reč poput "Yes". Ovoaj gotovo nemi uvod ispaćen je voiceoverom koji nije podvučen u celom trajanju scena već je prisutan sa ponekom rečenicom, preuzimajući funkciju natpisa iz nemog filma.
Ova deonica naročito sa pričom o muškarcima koji se ubijaju zbog malobrojnih žena jako podseća na ČARLSTON ZA OGNJENKU s tim što je u svojim formalnim rešenjima još ekscesivnija.
Naravno, u ovoj deonici, Đukić ubacuje dosta i ideoloških preimdbni na postupke koji su još u vreme Divljeg Zapada postavili temelje savremenog kapitalizma u Americi.
Drugi segment filma jeste ono što je zapravo i osnov high concepta kojim se Đukić služi a to je snalaženje grupe srpskih doseljenika na Divljem Zapadu.
Nui u ovoj deonici, Đukić ne iodustaje od ideološke dimenzje tu škakljiva jer se dotiče etničkih stereotipa vezanih za srpski narod.
Culture-clash je iznenađujuće dobro postavljen i Đukić ne izbegava element jezičke barijere već insistira na njemu.
Kao kontrast raspričanim Srbima, tu su kauboji i stereotipi sa Divljeg Zapada koji izgovaraju tek poneku, svima razumljivu reč engleskog jezika.
Đukić meastrelno uspeva da čisto filmskim sredstvima ostvari film o jezičkoj barijeri bez ijednog titla.
Kad je reč o razli u ponašanju primenjena je "srpska logika" u odnosu na običaje Divljeg zapada kaop što je tradicija dvoboja koju glavni junak automatski odbacuje kao "nečovečnu" i to ne iz poslovičnog kukavičluka.
superiornost Srna u odnosu na tipske junake zatečene na Divljem Zapadu proitsiče pre svega iz onih osobina koje krase Srbe iz viceva dakle domišljatosti, vešte manipulacije ključnim istorijskim događajima koji se koriste kao matrica za rešavanje aktuelnih problema, spoja oportunizma i otpora prema nepravdi.
Kao osnSrba na Divljem Zapadu akcentovana je nesloga koju promućurni glavni junak Sibin (igra ga takođe Čkalja) rešava tako što pto se prerušava u svog protivnika i šikanira ostale srpske doseljenike kako bi se ujedinili uprkos odsustvu solidarnosti.
Trenutak ujedinjenja Srba protiv revolveraša naravno akcentovan je govorom u kome se evociraju Kosovo, Prvi i Drugi srpski ustanak i stvara se atmosfera za novi obračun.
Lik lakomislenog, oprotunog i kada se napije pohotnog sveštenika koji se na kraju ispostavi kao pozitivac ali ne zbog mantije već zato što je čovek iz naroda, posebno je zanimljiva ilustracija Đukićeve ideološke ekvilibristike a podseća na lik Fratra Tucka iz ROBIN HOODa.
Ogroman broj ideja unetih u jedan film, uzeo je danak na planu celovitosti dela i jasnoće priče. tako recimo romantični subplot koji izvorno motiviše Sibina biva potpuno zapušten i zaboravljen u toku filma.
Međutim, iznenanđujuće je koliko je ZLATNA PRAĆKA zapravo intrigantan film sakriven ispod krinke one joke premise - "Čkalja na Divljem Zapadu". Reklo bi se čak da savremene evropske komedije o Divljem Zapadu poput LUCKY LUKE mogu štošta da nauče od ovog filma.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment