Joe Carnahan je posle filma NARC imao otvorena sva vrata i od njega se mnogo očekivalo. Međutim, kako se našao u milosti Toma Cruisea, tako je iz nje ispao a onda se posle toga nije konsolidovao, potonuo je u besmislen mainstream, potom se uljuljkao na televiziji i korak po korak od svojevrsnog next best thinga došao je do neverwas statusa a prostor na koji je pretendovao u međuvremenu su popunili David Ayer i Gavin O'Connor (sa kojim je Carnahan radio kao scenarista na potcenjenom pandurskom filmu PRIDE AND GLORY). Daleko od toga da je Carnahan potonuo u opskurnost ili da teško živi, ali svakako je od potencijalno značajnog reditelja postao jedan ipak nevažan tip.
O tome koliko je Carnahan na klimavim nogama govori činjenica da je pisao scenario za DEATH WISH rimejk, da je trebalo da ga ržira sa Brunom Willisom i da je na kraju iz toga ispao a posao je preuzeo Eli Roth. Uprkos tome što je Carnahan i zanimljiv9iji i stučniji reditelj od Rotha, ova rokada nam je dala možda i zanimljiviji film nego što je inicijalno DEATH WISH mogao da bude.
Naime, Roth donosi dve karakteristike svog senzibiliteta u ovaj film. Prvo, donosi šmek svog horor postupka, unosi veću količinu detalja u izgradnji suspensea u akcionim scenama. Iako je DEATH WISH onako street level terenski akcioni triler, Roth mu daje zanimljivu dozu baroka kroz unošenje elemenata anticipacije neprijatnosti i krvoprolića, isto tako svemu daje malo 80s patine sa statistima neobičnih fizionomija, henchmanima koji se diferenciraju, gradi unemirujuću atmosferu tokom zločina koji izbaci Paula Kerseya iz koloseka (mada ne u meri kao kod Winnera). Drugi bitan segment Rothove nadgradnje jeste smisao za humor. DEATH WISH je vrlo smrtno ozbiljan film, ali to ne znači da nema dosta humora koji proističe iz situacije. Carnahanov scenario je na površini rutinski, formalno gledano vrlo je tropey, vrlo ukalupljen, ali Roth i sam pisac iz scene to subvertiraju na sitno, daju svemu jednu atipičnu dozu šarma, humora i samim tim osvežavaju mnoge okoštale postavke.
Dakle, Rothod doprinos su horor i humor, a Carnahan je tu da postavi robusnu i pouzdanu mašineriju revenge trilera uz naravno više apdejta koje nosi novo doba kao što su recimo upliv socijalnih mreža, mobilne telefonije itd. U određenom smislu, DEATH WISH rimejk deluje malo laboratorijski jer prosto želi da se "pokaže" kako je apdejtovao sve elemente i prilagodio ih novom vremenu. Međutim, ono što nije apdejtovao jeste odnos prema nitkovima, odnosno prema ideji da se čovek na kraju mora braniti sam. Ono što DEATH WISH uzima u obzir jeste promena kulturnog modela u kome javnost neblagonaklono reaguje na uzimanje zakona u svoje ruke, ali za razliku od socijalnih mreža i mobilnih telefona, tu liniju razmišljanja ne uspeva da utka u svoj diskurs. Čak naprotiv, DEATH WISH rimejk ostaje starovremski antiliberalan i desni u odnosu na ono što su savremeni pogledi na temu da se to može čitati i kao element parodije, a ne sumnjam da je Roth tako i mislio da to plasira. S druge strane, verujem da će oni koji dele taj pogled na svet ili cene umetnost koji imaju takav pogled na svet u svemu tome umeti da uživaju.
Nisam preveliki fan Winnerovog DEATH WISH serijala, izuzev trećeg dela, iako jesam fan Michaela Winnera, tako da je meni Rothov film vrlo lako prevazišao Bronsonove izvornike. Fanovima Bronsona naravno to neće biti utisak, jednim delom zbog predrasude da je original nužno superiorniji od rimejku, delom zato što ni Rothov DEATH WISH nije savršen film našeg doba. Međutim, što se mene tiče, ovaj film zaslužuje pohvale, u najmanju ruku jer je prijatno iznenadio.
Prevod originalnog DEATH WISHa kod nas glasio je PAUL KERSEY NE PRAŠTA- Rimejk je preveden kao POSLEDNJA ŽELJA što je probudilo bojazan da možda ovog puta prašta. No nema razloga za strah. Ni u rimejku, Paul Kersey ne prašta.
* * * / * * * *
O tome koliko je Carnahan na klimavim nogama govori činjenica da je pisao scenario za DEATH WISH rimejk, da je trebalo da ga ržira sa Brunom Willisom i da je na kraju iz toga ispao a posao je preuzeo Eli Roth. Uprkos tome što je Carnahan i zanimljiv9iji i stučniji reditelj od Rotha, ova rokada nam je dala možda i zanimljiviji film nego što je inicijalno DEATH WISH mogao da bude.
Naime, Roth donosi dve karakteristike svog senzibiliteta u ovaj film. Prvo, donosi šmek svog horor postupka, unosi veću količinu detalja u izgradnji suspensea u akcionim scenama. Iako je DEATH WISH onako street level terenski akcioni triler, Roth mu daje zanimljivu dozu baroka kroz unošenje elemenata anticipacije neprijatnosti i krvoprolića, isto tako svemu daje malo 80s patine sa statistima neobičnih fizionomija, henchmanima koji se diferenciraju, gradi unemirujuću atmosferu tokom zločina koji izbaci Paula Kerseya iz koloseka (mada ne u meri kao kod Winnera). Drugi bitan segment Rothove nadgradnje jeste smisao za humor. DEATH WISH je vrlo smrtno ozbiljan film, ali to ne znači da nema dosta humora koji proističe iz situacije. Carnahanov scenario je na površini rutinski, formalno gledano vrlo je tropey, vrlo ukalupljen, ali Roth i sam pisac iz scene to subvertiraju na sitno, daju svemu jednu atipičnu dozu šarma, humora i samim tim osvežavaju mnoge okoštale postavke.
Dakle, Rothod doprinos su horor i humor, a Carnahan je tu da postavi robusnu i pouzdanu mašineriju revenge trilera uz naravno više apdejta koje nosi novo doba kao što su recimo upliv socijalnih mreža, mobilne telefonije itd. U određenom smislu, DEATH WISH rimejk deluje malo laboratorijski jer prosto želi da se "pokaže" kako je apdejtovao sve elemente i prilagodio ih novom vremenu. Međutim, ono što nije apdejtovao jeste odnos prema nitkovima, odnosno prema ideji da se čovek na kraju mora braniti sam. Ono što DEATH WISH uzima u obzir jeste promena kulturnog modela u kome javnost neblagonaklono reaguje na uzimanje zakona u svoje ruke, ali za razliku od socijalnih mreža i mobilnih telefona, tu liniju razmišljanja ne uspeva da utka u svoj diskurs. Čak naprotiv, DEATH WISH rimejk ostaje starovremski antiliberalan i desni u odnosu na ono što su savremeni pogledi na temu da se to može čitati i kao element parodije, a ne sumnjam da je Roth tako i mislio da to plasira. S druge strane, verujem da će oni koji dele taj pogled na svet ili cene umetnost koji imaju takav pogled na svet u svemu tome umeti da uživaju.
Nisam preveliki fan Winnerovog DEATH WISH serijala, izuzev trećeg dela, iako jesam fan Michaela Winnera, tako da je meni Rothov film vrlo lako prevazišao Bronsonove izvornike. Fanovima Bronsona naravno to neće biti utisak, jednim delom zbog predrasude da je original nužno superiorniji od rimejku, delom zato što ni Rothov DEATH WISH nije savršen film našeg doba. Međutim, što se mene tiče, ovaj film zaslužuje pohvale, u najmanju ruku jer je prijatno iznenadio.
Prevod originalnog DEATH WISHa kod nas glasio je PAUL KERSEY NE PRAŠTA- Rimejk je preveden kao POSLEDNJA ŽELJA što je probudilo bojazan da možda ovog puta prašta. No nema razloga za strah. Ni u rimejku, Paul Kersey ne prašta.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment