MNOŠTVO I MANJINA Gorana Markovića je dokumentarni film u kome ovaj reditelj ponovo ulazi na teren SRBIJE GODINE NULTE, dakle dokukentarca u kome je on sam protagonista. Ovaj film svakako nema tako velike ambicije i ne bavi se toliko Goranovom ličnošću. Štaviše, ovaj film je nastao kao svojevrsna “prevara”, snimanje “nečega” kako ne bi morale da se vrate pare vojvođanskom fondu, ali sticajem okolnosti film je uspeo da se pretvori u nešto zanimljivo.
Naime, umesto filma GOVORNA MANA snimljen je dokumetarni film o gostovanju predstave GOVORNA MANA po kosovskim enklavama i iskustvu igranja pred malobrojnim preostalim Srbima gde publiku u pojedinim mestima praktično čini celokupna srpska populacija tog mesta ili celokupna populacija uopšte.
Na tom putu, ekipa predstave susreće se sa nekoliko ljudi koji su se opredelili za monaški život i kroz priču o njima tematizuju pitanje identiteta i mogućnosti promene, prelaska iz jednog života u drugi kojom se bavi i sam komad.
Inserti iz same predstave su najefektniji onda kda se meša izvođenje na otvorenom sa izbođenjem u enterijeu i kada se tu desi kinematografija. Međutim, isto tako zanimljivo je da sami isečci iz predstave u vrlo maloj meri, odnosno tek u tragovima zapravo razrađuju tu temu identieta i o njoj mnogo više govori sam Goran Marković kada diskutuje o svom delu nego sama predstava. Ipak, nekako se te motivske kockice sklapaju, no svakako bi bilo dobro da je prožimanje snažnije.
Otud je sama serija inserata iz predstave više jedan dodatak koji je ustupak dobijenim parama za igranu verziju predsave nego što suštinski doprinosi efektu filma. Odnosno taj doprinos je zaista nešto obodno.
Film je međutim vrlo energičan u onim deonicama koje prikazuju putovanje i susrete koje ekipa predstave ima na Kosovu. Tu Goran Marković praktično prepušta protagonizam drugim ljudima iz ekipe, pre svih Ivani Dimić i ljudima sa Kosova koje u ovom filmu portretiše.
Film je “statusno” neutralan ali prikazuje sudbinu Srba na Kosovu koja je zaista surova i vrlo napeta. Isto tako prikazuje transformativnu moć srpskih svetinja na Kosovu i svedoči o njenom uticaju na ljude koji su je iskusili.
U tom pogledu, ovaj film je bazično apolitičan ali u domenu pogleda na svet znatno humaniji od pogleda na ratove za jugoslovensko nasleđe koje je Marković snimao i iskayivao u javnosti. U tom smislu, ostaje pitanje da li je Marković u ovom projektu namerno izbegavao ideološku provokativnost i zatomio svoje stavove ili je ovo verodostojan dokument iskustva koje je imao na Kosovu.
U eri superdokumentaraca ovo je zaista jedan vrlo mali film ali mogu da ga zamislim u nekim sporednim festivalskim programima i na malom ekranu.
* * 1/2 / * * * *
Naime, umesto filma GOVORNA MANA snimljen je dokumetarni film o gostovanju predstave GOVORNA MANA po kosovskim enklavama i iskustvu igranja pred malobrojnim preostalim Srbima gde publiku u pojedinim mestima praktično čini celokupna srpska populacija tog mesta ili celokupna populacija uopšte.
Na tom putu, ekipa predstave susreće se sa nekoliko ljudi koji su se opredelili za monaški život i kroz priču o njima tematizuju pitanje identiteta i mogućnosti promene, prelaska iz jednog života u drugi kojom se bavi i sam komad.
Inserti iz same predstave su najefektniji onda kda se meša izvođenje na otvorenom sa izbođenjem u enterijeu i kada se tu desi kinematografija. Međutim, isto tako zanimljivo je da sami isečci iz predstave u vrlo maloj meri, odnosno tek u tragovima zapravo razrađuju tu temu identieta i o njoj mnogo više govori sam Goran Marković kada diskutuje o svom delu nego sama predstava. Ipak, nekako se te motivske kockice sklapaju, no svakako bi bilo dobro da je prožimanje snažnije.
Otud je sama serija inserata iz predstave više jedan dodatak koji je ustupak dobijenim parama za igranu verziju predsave nego što suštinski doprinosi efektu filma. Odnosno taj doprinos je zaista nešto obodno.
Film je međutim vrlo energičan u onim deonicama koje prikazuju putovanje i susrete koje ekipa predstave ima na Kosovu. Tu Goran Marković praktično prepušta protagonizam drugim ljudima iz ekipe, pre svih Ivani Dimić i ljudima sa Kosova koje u ovom filmu portretiše.
Film je “statusno” neutralan ali prikazuje sudbinu Srba na Kosovu koja je zaista surova i vrlo napeta. Isto tako prikazuje transformativnu moć srpskih svetinja na Kosovu i svedoči o njenom uticaju na ljude koji su je iskusili.
U tom pogledu, ovaj film je bazično apolitičan ali u domenu pogleda na svet znatno humaniji od pogleda na ratove za jugoslovensko nasleđe koje je Marković snimao i iskayivao u javnosti. U tom smislu, ostaje pitanje da li je Marković u ovom projektu namerno izbegavao ideološku provokativnost i zatomio svoje stavove ili je ovo verodostojan dokument iskustva koje je imao na Kosovu.
U eri superdokumentaraca ovo je zaista jedan vrlo mali film ali mogu da ga zamislim u nekim sporednim festivalskim programima i na malom ekranu.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment