Sinoć sam organizovao Jack Nicholson double-bill.
Prvo sam pogledao opskurni jednočasovni quickie THE WILD RIDE Harvey Bermana iz 1960. o nestašnim hot roderima. Ti kratki filmovi iz ove epohe uvek imaju neki izvesni šarm kada se čita najava, nažalost, sami po sebi su jedva vredni pažnje.
Ovaj kokretno je zanimljiv zbog Jack Nicholsona koji je zaista ubedljiv u glavnoj ulozi mladog, antipatičnog delinkventa, međutim, kada je film ionako već prilično tanušan u svakom aspektu a još ima i tako odvratnog junaka u centru pažnje, zaista nije previše interesantan za gledanje, osim kao potvrda da se vrhunski glumac prepoznaje u svim okolnostima.
Od poznatih ljudi koji se pojavljuju u ekipi istakao bih Monte Hellmana potpisanog na mestu montažera.
* 1/2 / * * * *
Potom sam pogledao THE TRIP Rogera Cormana. Ovaj film je svakako jedan od najinteresantnijih u Cormanovoj karijeri i idološki jedan od najpregnantnijih. U ovom filmu Nicholson nije glumio ali je pisao scenario.
THE TRIP je važan film za tumačenje zato što se u njemu na vrlo kompleksan način raspliće odnos ondašnjih filmmakera i kontrakulturnih tokova u tadašnjoj Americi. Iako je Corman radio LSD kako bi se pripremio za snimanje, on je realno ipak bio gost u tom svetu.
U tom smislu THE TRIP je istovremeno podla ekspoatacija scene sa pokušajem da je proda nazad njenim učesnicima, svedočanstvo o nekim njenim akterima (u filmu igraju Fonda i Hopper) i neka vrsta lažnog moraliteta koja bi uopšte omogućila prikazivanje (cinični natpis na početku o štetnosti LSDa). Dok je DRIVE, HE SAID o kome sam nešto ranije pisao tek ogledalo ove priče, THE TRIP ima kompleksniju ambiciju.
U tom smislu, sam film je negde na granici između prikaza istinskog acid tripa, u tom smislu ima nekih vrlo pronicljivih detalja po kojima se vidi da ekipa zna o čemu priča, i nekih sekvenci u kojima Corman pokušava da psihodeličnim učini neka od svojih tradicionalnih obeležja.
Isto tako, film u pojedinim deonicama postaje previše racionalan, u plasmanu svoje poente. Naročito recimo u sceni suđenja koja meša politički tetatar i Cormanove ekranizacije Poea.
Sve to ga čini prilično slabim dokumentom o acidu, ali isto tako vrlo intresantnim za tumačenje stanja na tadašnjoj filmskoj sceni, Cormanovih svetonazora i odnosa exploitationa i arta.
Naime, uz sve ograde, i činjenicu da je potom snimljeno puno znatno uspešnijih filmova o tripovanju, nikada exploitation i art scena nisu bili bliži jedan drugom. Naravno, u tom čudnom savezništvu, trpeli su i jedan i drugi, ali taj priod je omogućio produkciju bez prsedana po kvantitetu a samim tim i kvalitetu koji je proizašao.
Što se mesta u Cormanovom opusu tiče, ovo mu svakako nije najbolji film, ali jeste jedan od najinteresantnijih, i jedan od onih koji će opstati kao dokument i pokušaj da svoje vreme uhvati za gušu.
Peter Fonda i Bruce Dern, poznati duet iz biker filmova su odlični u ulogama uglađenih narkofila, na neki način Cormanovog alter-ega koji ima vikend-odnos sa acid kulturom San Franciska.
* * * / * * * *
Prvo sam pogledao opskurni jednočasovni quickie THE WILD RIDE Harvey Bermana iz 1960. o nestašnim hot roderima. Ti kratki filmovi iz ove epohe uvek imaju neki izvesni šarm kada se čita najava, nažalost, sami po sebi su jedva vredni pažnje.
Ovaj kokretno je zanimljiv zbog Jack Nicholsona koji je zaista ubedljiv u glavnoj ulozi mladog, antipatičnog delinkventa, međutim, kada je film ionako već prilično tanušan u svakom aspektu a još ima i tako odvratnog junaka u centru pažnje, zaista nije previše interesantan za gledanje, osim kao potvrda da se vrhunski glumac prepoznaje u svim okolnostima.
Od poznatih ljudi koji se pojavljuju u ekipi istakao bih Monte Hellmana potpisanog na mestu montažera.
* 1/2 / * * * *
Potom sam pogledao THE TRIP Rogera Cormana. Ovaj film je svakako jedan od najinteresantnijih u Cormanovoj karijeri i idološki jedan od najpregnantnijih. U ovom filmu Nicholson nije glumio ali je pisao scenario.
THE TRIP je važan film za tumačenje zato što se u njemu na vrlo kompleksan način raspliće odnos ondašnjih filmmakera i kontrakulturnih tokova u tadašnjoj Americi. Iako je Corman radio LSD kako bi se pripremio za snimanje, on je realno ipak bio gost u tom svetu.
U tom smislu THE TRIP je istovremeno podla ekspoatacija scene sa pokušajem da je proda nazad njenim učesnicima, svedočanstvo o nekim njenim akterima (u filmu igraju Fonda i Hopper) i neka vrsta lažnog moraliteta koja bi uopšte omogućila prikazivanje (cinični natpis na početku o štetnosti LSDa). Dok je DRIVE, HE SAID o kome sam nešto ranije pisao tek ogledalo ove priče, THE TRIP ima kompleksniju ambiciju.
U tom smislu, sam film je negde na granici između prikaza istinskog acid tripa, u tom smislu ima nekih vrlo pronicljivih detalja po kojima se vidi da ekipa zna o čemu priča, i nekih sekvenci u kojima Corman pokušava da psihodeličnim učini neka od svojih tradicionalnih obeležja.
Isto tako, film u pojedinim deonicama postaje previše racionalan, u plasmanu svoje poente. Naročito recimo u sceni suđenja koja meša politički tetatar i Cormanove ekranizacije Poea.
Sve to ga čini prilično slabim dokumentom o acidu, ali isto tako vrlo intresantnim za tumačenje stanja na tadašnjoj filmskoj sceni, Cormanovih svetonazora i odnosa exploitationa i arta.
Naime, uz sve ograde, i činjenicu da je potom snimljeno puno znatno uspešnijih filmova o tripovanju, nikada exploitation i art scena nisu bili bliži jedan drugom. Naravno, u tom čudnom savezništvu, trpeli su i jedan i drugi, ali taj priod je omogućio produkciju bez prsedana po kvantitetu a samim tim i kvalitetu koji je proizašao.
Što se mesta u Cormanovom opusu tiče, ovo mu svakako nije najbolji film, ali jeste jedan od najinteresantnijih, i jedan od onih koji će opstati kao dokument i pokušaj da svoje vreme uhvati za gušu.
Peter Fonda i Bruce Dern, poznati duet iz biker filmova su odlični u ulogama uglađenih narkofila, na neki način Cormanovog alter-ega koji ima vikend-odnos sa acid kulturom San Franciska.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment