Pogledao sam DEATHSPORT na kome su kao reditelji radili Allan Arkush, Nicholas Niciphor i Roger Corman. Ipak, tendencija je da se ovaj film smatra Arkushevim. Arkush je bio u ekipi sa Joe Danteom, montažer trejlera za Cormanove filmove, i njih dvojica su ušli u produkciju sa naslovima kao što su HOLLYWOOD BOULEVARD i ROCK'N'ROLL HIGH SCHOOL koji nisu bili tipičan cormanovski exploitation. DEATHSPORT se pojavio u trenutku kada je Cormanov svet exploitationa već ušao u krizu jer su se pojavili Spielberg i Lucas kao reditelji koji su model B-filma uveli u A-ligu i sve je manje bilo mesta za cormanovske B-produkcije koje im više nisu mogle parirati. Joe Dante se ubrzo našao među Spielbergovim Amblin favoritima a Arkush je prešao na televiziju gde i dan-danas radi high-profile serije poput HEROES.
DEATHSPORT se u Cormanovoj filmografiji smatra minornim naslovom, pokušajem da se ponovi formula po kojoj je uspeo DEATH RACE kroz spajanje antiutopijske budućnosti, igre smrti i David Carradinea. Međutim, DEATHSPORT uprkos surovim ocenama uopšte nije loš exploitation film. On nema političku i satiričnu dimenziju koju je Paul Bartel doneo DEATH RACEu, ali zato ima jednu specifičnu dinamičnost exploitation filma koja čini se se više nego glatko proguta priča o postapokaliptičnom svetu u kome se u gradovima koji su preživeli katastrofu organizuju gladijatorske borbe sa preživelima koje dovode iz zaražene divljine.
Nizak budžet, sporadično loši specijalni efekti i potpuno preposterous zaplet su nadoknađeni tempom. Svaka scena pomera priču korak napred i donosi nešto novo, a glumci sve glume vrlo strejt, kao da je likovima apsolutno jasno šta se zbiva. Montaža i kadriranje su vrlo dobri i prate taj tempo, maksimalno koristeći budžet.
Iako praksa uvođenja Cormanovih reditelja u skuplje projekte dokazuje da oni koji su radili sjajan exploitation mogu da rade i vrhunski A-film, činjenica je da B-film iziskuje posebno umeće koje je potpuno apartno. Naime, u A-filmu je pre svega potrebna veština vođenja priče, razdvajanje važnog od nevažnog, tehnička kompetencija, dočim je za B-film i exploitation potrebno da se pre svega dobro radi sa raspoloživim resursima, ne samo u materijalnom već i u konceptualnom smislu. To znači da B-film pre svega treba da apostrofira svoje adute, da mora u tome da bude istrajan, da ni ne pokušava da se vodi principima A-filma jer ni ne pokušava da ima njegove kvalitete. Ukoliko B-film ima sreće pa su mu aduti u likovima, priči ili tehničkoj veštini, to je sjajno jer može da prevaziđe svoje ograničenje, ali ako nije taj slučaj, a uglavnom nije, onda je ta sposobnost pravljenja B-filma ključna.
Jedna od ključnih stvari u pravljenju B-filma, kao i u montaži A-filma, jeste ono što ti nudi sam materijal. Corman je bio majstor takvih zahvata. U montaŽi svakog filma, naravno materijal diktira ono što ulazi u film, jasno je šta je uspelo, šta nije, jasno je da li neki detalji nude neke mogućnosti koje nisu bile predviđene scenarijem. Međutim, u B-filmu materijal otvara mogućnosti u najširem smislu, pošto se sve mora maksimalno iskoristiti, od glumca do lokacije, i sve se mora maksimalno iscediti. Čini mi se da je Arkush to u priličnoj meri uradio u ovom filmu.
DEATHSPORT je takav film. Potencijalni train wreck od koga su znalci napravili nešto gledljivo, sporadično čak i zabavno. U tom smislu, jasno je da DEATHSPORT ne stoji uz vrhunske filmove koje je Corman proizveo, od kojih su mnogi bili upravo potvrda značaja B-filma za istoriju kinematografije, ali isto tako pokazuje zanatsku veštinu i unutar marginalnih naslova, pravljenih sa svim osobinama trainwrecka i srećom da izbegnu tu sudbinu.
* * 1/2 / * * * *
DEATHSPORT se u Cormanovoj filmografiji smatra minornim naslovom, pokušajem da se ponovi formula po kojoj je uspeo DEATH RACE kroz spajanje antiutopijske budućnosti, igre smrti i David Carradinea. Međutim, DEATHSPORT uprkos surovim ocenama uopšte nije loš exploitation film. On nema političku i satiričnu dimenziju koju je Paul Bartel doneo DEATH RACEu, ali zato ima jednu specifičnu dinamičnost exploitation filma koja čini se se više nego glatko proguta priča o postapokaliptičnom svetu u kome se u gradovima koji su preživeli katastrofu organizuju gladijatorske borbe sa preživelima koje dovode iz zaražene divljine.
Nizak budžet, sporadično loši specijalni efekti i potpuno preposterous zaplet su nadoknađeni tempom. Svaka scena pomera priču korak napred i donosi nešto novo, a glumci sve glume vrlo strejt, kao da je likovima apsolutno jasno šta se zbiva. Montaža i kadriranje su vrlo dobri i prate taj tempo, maksimalno koristeći budžet.
Iako praksa uvođenja Cormanovih reditelja u skuplje projekte dokazuje da oni koji su radili sjajan exploitation mogu da rade i vrhunski A-film, činjenica je da B-film iziskuje posebno umeće koje je potpuno apartno. Naime, u A-filmu je pre svega potrebna veština vođenja priče, razdvajanje važnog od nevažnog, tehnička kompetencija, dočim je za B-film i exploitation potrebno da se pre svega dobro radi sa raspoloživim resursima, ne samo u materijalnom već i u konceptualnom smislu. To znači da B-film pre svega treba da apostrofira svoje adute, da mora u tome da bude istrajan, da ni ne pokušava da se vodi principima A-filma jer ni ne pokušava da ima njegove kvalitete. Ukoliko B-film ima sreće pa su mu aduti u likovima, priči ili tehničkoj veštini, to je sjajno jer može da prevaziđe svoje ograničenje, ali ako nije taj slučaj, a uglavnom nije, onda je ta sposobnost pravljenja B-filma ključna.
Jedna od ključnih stvari u pravljenju B-filma, kao i u montaži A-filma, jeste ono što ti nudi sam materijal. Corman je bio majstor takvih zahvata. U montaŽi svakog filma, naravno materijal diktira ono što ulazi u film, jasno je šta je uspelo, šta nije, jasno je da li neki detalji nude neke mogućnosti koje nisu bile predviđene scenarijem. Međutim, u B-filmu materijal otvara mogućnosti u najširem smislu, pošto se sve mora maksimalno iskoristiti, od glumca do lokacije, i sve se mora maksimalno iscediti. Čini mi se da je Arkush to u priličnoj meri uradio u ovom filmu.
DEATHSPORT je takav film. Potencijalni train wreck od koga su znalci napravili nešto gledljivo, sporadično čak i zabavno. U tom smislu, jasno je da DEATHSPORT ne stoji uz vrhunske filmove koje je Corman proizveo, od kojih su mnogi bili upravo potvrda značaja B-filma za istoriju kinematografije, ali isto tako pokazuje zanatsku veštinu i unutar marginalnih naslova, pravljenih sa svim osobinama trainwrecka i srećom da izbegnu tu sudbinu.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment