Ukoliko postoji neki film koji treba osuđivati zbog očajne interpretacije neke vaćne istorijske teme onda je to EICHMANN Robert Youga. Kada se poglrda ovaj film potpuno je jasno zbog čega čeka na svoju premijeru još od 2007. godine uprkos tome što u njemu igraju ugledne internacionalne zvezde Franka Potente i Thomas Kretshchmann kao i ugledni britanski komičar Stephen Fry.
EICHMANN je film snimljen po istinitim transkriptima sa Eichmannovih saslušanja kada je odveden u Izrael, i čak se na kraju filma iz offa čuje autentičan glas islednika Avnera Lessa u kome on upozorava pokoljenja da postoje latentni Eichmanni koji se mogu ispiliti u svakoj vrsti diktature. Ni glumci, ni Avnerovo lično prisustvo ne sugerišu da je reč o autsajderskom projektu.
Međutim, EICHMANN je toliko grozan da se to jedva da opisati. Thomas Kretschmann je interesantan glumac i on uspeva da napravi neku vrtu karaktera od Eichmanna, međutim, događaji koji su izabrani kao ilustracija onoga što je Eichmannov lik i delo su krajnje sporni. Naime, film kreće od bozarne premise da se Eichmannov ćivot i rad opišu iz vizure njegovih ljubavnih veza koje je imao za vreme rata, među kojima su bili i veze sa Jevrejkama. To je passe pristup, ali hajde, ako je prošlo Liliani Cavani, zašto ne bi i Youngu. Međutim, onda uslede dva gotovo karikatiralna flešbeka i priča se zatim vrati u neku rutinsku liniju da islednik mora da izvuče Eichmannovo priznanje za neko vreme.
Razni događaji su naprosto nabacani u filmu, i na kraju više nije ni jasno šta je bila tema, da li Eichmannov ljubavni život ime veze sa njegovom prilježnošću u ubijanju Jevreja ili ne, šta je bio tužiočev problem. Na kraju više ništa nije jasno.
I u tom smislu, EICHMANN ne samo da ne stoji kao upotrebljivo bioskopsko ostvarenje nego je ispod nivoa čak i osrednjih televizijskih programa na ovu temu.
Čak i najveći buffovi za Holocaust filmove treba da propuste ovu havariju. Na svu sreću Eichmannov slučaj je barem izdašno filmovan.
EICHMANN je film snimljen po istinitim transkriptima sa Eichmannovih saslušanja kada je odveden u Izrael, i čak se na kraju filma iz offa čuje autentičan glas islednika Avnera Lessa u kome on upozorava pokoljenja da postoje latentni Eichmanni koji se mogu ispiliti u svakoj vrsti diktature. Ni glumci, ni Avnerovo lično prisustvo ne sugerišu da je reč o autsajderskom projektu.
Međutim, EICHMANN je toliko grozan da se to jedva da opisati. Thomas Kretschmann je interesantan glumac i on uspeva da napravi neku vrtu karaktera od Eichmanna, međutim, događaji koji su izabrani kao ilustracija onoga što je Eichmannov lik i delo su krajnje sporni. Naime, film kreće od bozarne premise da se Eichmannov ćivot i rad opišu iz vizure njegovih ljubavnih veza koje je imao za vreme rata, među kojima su bili i veze sa Jevrejkama. To je passe pristup, ali hajde, ako je prošlo Liliani Cavani, zašto ne bi i Youngu. Međutim, onda uslede dva gotovo karikatiralna flešbeka i priča se zatim vrati u neku rutinsku liniju da islednik mora da izvuče Eichmannovo priznanje za neko vreme.
Razni događaji su naprosto nabacani u filmu, i na kraju više nije ni jasno šta je bila tema, da li Eichmannov ljubavni život ime veze sa njegovom prilježnošću u ubijanju Jevreja ili ne, šta je bio tužiočev problem. Na kraju više ništa nije jasno.
I u tom smislu, EICHMANN ne samo da ne stoji kao upotrebljivo bioskopsko ostvarenje nego je ispod nivoa čak i osrednjih televizijskih programa na ovu temu.
Čak i najveći buffovi za Holocaust filmove treba da propuste ovu havariju. Na svu sreću Eichmannov slučaj je barem izdašno filmovan.
No comments:
Post a Comment