Pogledao sam DUPLICITY Tony Gilroya.
Gilroy mi je drag kao scenarista ali mi je njegova debitantska režija MICHAEL CLAYTON bio krajnje tanak film. U njemu je pokušao da nam kao nešto sasvim novo proda jednu potpuno prežvakanu priču o zaveri velike korporacije, i njene spremnosti da ubije čoveka, kao da to već nismoi milijardu puta videli u filmovima sa Lorenzo Llamasom. Doduše, verovatno kada bismo poznvali nekoga koga u "stvarnosti" korporacija hoće da ubije, ne bi delovalo tako prežvakamo, ali što se mene tiče CLAYTON je nedovoljno bio realističan i nikada nije prevazišao to da je movie.
S druge strane, DUPLICITY je takođe movie koji se bavi nečim što je prežvakano, međutim stilski je mnogo koherentniji i suštinski je bogatiji. Naime, DUPILICITY je priča o prelasku špijuna iz tajnih službi u privatni sektor, o obaveštajnim službama velikih korporacija koje špijunraju konkurenciju i štite se od protivničke špijunaže, propuštena kroz dramaturški filer Mametovih trilera u kojima preokreti i izdaje postaju toliko brojni da su dovedeni do paroksizma. Gilroy gotovo lecarreovski tretira špijunski element, dočim što se trilera tiče, ima te mametovske inflacje obrta ali on uspeva da prevaziđe njena ograničenja prvo time što su u glavnim ulogma Clive Owen i Julia Roberts, i što je od Clive Owena, čak i u tom nesigurnom svetu prevare i laži napravljen zanimljiv i ubedljiv lik za koga gledalac ipak navija, dok je sdruge strane na psihološkom planu napravio likove koji su svesni u kakvom svetu žive i čija je osnovna nesreća u tome što ne veruju jdno drugom, a jedva da veruju i sami sebi.
U toj atmosferi nepoverennja, preokreti imaju ssvim drugi kontekst i ne degradiraju priču. Ono gde se Gilroy možda dramaturški zaigrao jesu flešbekovi koji su u pojedinim momentima označeni ali često i nisu i to onda ume da stvori konfuziju, naročito kod gledalaca koji očekuju da im holivudski film sve servira. Ja ne očekujm da mi film sve servira, ali mislim da bih recimo da je malo jasniji, ovaj film bio prijatniji nekim casual viewerima.
U tehničkom smislu, čini se da je DP Robert Elswitt uzeo stvar pod svoje i DUPLICITY ima nešto 70s atmosfere. U svakom slučaju DUPLICITY nije neki naročito vizuelno razvijen film ali je elegantan i predstavlja napredak u odnosu na MICHAEL CLAYTON.
DUPLICITY je upmarket zabava, sudeći po rezultatima sa američkih blagajni, nema previše publike za to ali čini mi se da se ovaj film neće smatrati promašajem ni u kom slučaju.
* * * / * * * *
Gilroy mi je drag kao scenarista ali mi je njegova debitantska režija MICHAEL CLAYTON bio krajnje tanak film. U njemu je pokušao da nam kao nešto sasvim novo proda jednu potpuno prežvakanu priču o zaveri velike korporacije, i njene spremnosti da ubije čoveka, kao da to već nismoi milijardu puta videli u filmovima sa Lorenzo Llamasom. Doduše, verovatno kada bismo poznvali nekoga koga u "stvarnosti" korporacija hoće da ubije, ne bi delovalo tako prežvakamo, ali što se mene tiče CLAYTON je nedovoljno bio realističan i nikada nije prevazišao to da je movie.
S druge strane, DUPLICITY je takođe movie koji se bavi nečim što je prežvakano, međutim stilski je mnogo koherentniji i suštinski je bogatiji. Naime, DUPILICITY je priča o prelasku špijuna iz tajnih službi u privatni sektor, o obaveštajnim službama velikih korporacija koje špijunraju konkurenciju i štite se od protivničke špijunaže, propuštena kroz dramaturški filer Mametovih trilera u kojima preokreti i izdaje postaju toliko brojni da su dovedeni do paroksizma. Gilroy gotovo lecarreovski tretira špijunski element, dočim što se trilera tiče, ima te mametovske inflacje obrta ali on uspeva da prevaziđe njena ograničenja prvo time što su u glavnim ulogma Clive Owen i Julia Roberts, i što je od Clive Owena, čak i u tom nesigurnom svetu prevare i laži napravljen zanimljiv i ubedljiv lik za koga gledalac ipak navija, dok je sdruge strane na psihološkom planu napravio likove koji su svesni u kakvom svetu žive i čija je osnovna nesreća u tome što ne veruju jdno drugom, a jedva da veruju i sami sebi.
U toj atmosferi nepoverennja, preokreti imaju ssvim drugi kontekst i ne degradiraju priču. Ono gde se Gilroy možda dramaturški zaigrao jesu flešbekovi koji su u pojedinim momentima označeni ali često i nisu i to onda ume da stvori konfuziju, naročito kod gledalaca koji očekuju da im holivudski film sve servira. Ja ne očekujm da mi film sve servira, ali mislim da bih recimo da je malo jasniji, ovaj film bio prijatniji nekim casual viewerima.
U tehničkom smislu, čini se da je DP Robert Elswitt uzeo stvar pod svoje i DUPLICITY ima nešto 70s atmosfere. U svakom slučaju DUPLICITY nije neki naročito vizuelno razvijen film ali je elegantan i predstavlja napredak u odnosu na MICHAEL CLAYTON.
DUPLICITY je upmarket zabava, sudeći po rezultatima sa američkih blagajni, nema previše publike za to ali čini mi se da se ovaj film neće smatrati promašajem ni u kom slučaju.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment