Pogledali smo MILOŠA BRANKOVIĆA Nebojše Radosavljevića na velikom ekranu i mogu reći da je to jedan vrlo dobar film što se retko sreće u našoj recentnoj produkciji.
Nažalost, film smo gledali pod utiskom svega što se dešavalo na mirnom protestu i potonjoj nemirnoj završnici tako da je to sigurno bio jedan faktor dekoncentracije.
No, MILOŠ BRANKOVIĆ je vrlo dobar film, srpska varijanta nečega što bi recimo radio Seijun Suzuku, Takashi Miike, ili u kontekstu srpske tradicije recimo Jovan Jovanović ili Miša Radivojević.
U stvari, ako bi se držali srpskih okvira najpre bih definisao MILOŠA BRANKOVIĆA kao film Jovana Jovanovića urađenog u tempu Miše Radivojevića. dakle, Jocina anarhičnost urađena sa Mišinom kontemplativnošću i logikom u zapletu i odnosima karaktera.
naravno, savremeno srpsko društvo je manje rigidnog od onog u kome je radio Joca pa je Jocin domet u tom smislu ekskluzivniji, ali paradoksalno, savremeni srpski film je rigidniji od onog iz Jocinog vremena tako da ako je Joca više odskakao u odnosu na ondašnje društvo, Radosavljević više odskače u odnosu na sadašnju kinematografiju.
Film bi se žanrovski mogao definisati kao alter-noir, na liniji već pomenutih Suzukija, Miiikea ili Boormanovog POINT BLANKa. Film govori o mladom beogradskom arhitekti koji živi okružen karakterističnim srpskim haosom, pokvarenim pedagozima, razularenim uličnim bandama, etabliranim kriminalcima, korumpiranom policijom, bahatim nevladinim organizacijama, rezigniranim umetnicima... On trpi čitavu seriju poniženja sve dok jednog dana ne sretne svog druga iz škole, gangstera srednjeg ranga koji mu daje da pričuva pištolj, i arhitekta počne da ga koristi...
Radosavljević vrlo korektno uspeva da balansira između pričanja urbane kriminalističke priče i intimne drame i angažovanog filma. I ono što je najvažnije, na oba koloseka uspeva da bude relevantan. Ako imamo u vidu da većina savremenih srpskih filmova pokušava da ima neku vrstu "intimne" relevantnosti i neku vrstu političke relevantnosti, MILOŠ BRANKOVIĆ je raritetan po tome što pokušava da bude konkretan i da najzad tu neku političku liniju koja je u našem filmu obično opšte mesto, a ovde ima konkretnu maltene imenom i prezimenom definisanu metu. i to je super, zato što najzad imamo politički film (posle BUĐENJA IZ MRTVIH) koji će verovatno uspeti da proizvede neku reakciju i ima profilisan stav.
Ono što je u tom stavu zanimljivo jeste da nije reč o nekom generic soft centrističkom pogledu na svet, već film nudi jedan izraz dendističke beogradske desnice koja nije imala puno manifestacije na filmu. MILOŠ BRANKOVIĆ je art house film tako da on neće uspeti da izleči problem potpunog odsustva desnog filma u zemlji u kojoj je desnica dominantna politička opcija ali film nudi osveženje u ideološkom smislu.
Film je snimljen na minimalnom budžetu za srpske uslove tipa SUTRA UJUTRO ili ODBAČEN. Međutim, na ekranu se vidi svaki dinar, i ovo je film iz tog miljea koji najbolje izgleda na nivou production valuesa, ima odličnu upotrebu velikog broja lokacija, koje se sveže, nisu ranije previše rabljene i film donosi jednu svežu likovnost.
Inscenacija je isto tako vrlo ubedljiva za naše uslove, rukopis je sličan rukopisu Miše Radivojevića, naravno sa nešto savremenijim konceptom kadriranja, dosta upotrebe steadycama koja svemu daje jednu svežinu u odnosu na standardne srpske produkcije u kojima se pokreti kamere obično baziraju na faru ili snimanju iz ruke.
Fotografija Miloša Kodema je odlična i vrlo zanimljiva u fakturi slike pošto film NIJE crno-beli ali nije ni u boji već se boja blago probija i sporadično biva akcentovana u određenim situacijama u kojima se pojavljuju krv, urin i sl. Mislim da je Kodemo posle ovog filma zaista DP to watch, naročito sa laganim prelaskom srpske kinematografije na HD. Naročito ga treba imati na umu za Novi srpski film koji je osuđen na HD.
Miloš Vlalukin u ovom filmu dobija svoju prvu glavnu ulogu i njoj je prilično dobar. Vlalukin odlično izgleda i ima filmski pristup glumi tako da ako bude više radio ispuniće pun potencijal koji je nagovestio u ovom filmu. Jovana Stipić u ovom filmu nudi svoju treću ulogu, i konačno imamo glumicu koja solidno glumi, odlično izgleda i ne preza od scena seksa, što je u našem glumištu još uvek problem. Nada Šargin je već standardno solidna kao i Nebojša Milovanović. Boris Komnenić pokazuje da je raspoložen za eksperimente i donosi nešto sasvim novo u odnosu na svoje ranije uloge. zanimljivo je da u svoja poslednja dva filma Komnenić igra pobornika nešto aletrnativnijih seksualnih praksi. Pera Božović je postavljen kao zvezda filma, u vintage ulozi policijskog inspektora koju on tradicionalno dobro radi.
Dakle, MILOŠ BRANKOVIĆ je film koji zaslužuje podršku i pažnju. Nadam se da će i mejnstrim kritika podeliti ovaj dobar utisak o filmu i što je još važnije da će imati plasman na festivalima.
* * * / * * * *
Nažalost, film smo gledali pod utiskom svega što se dešavalo na mirnom protestu i potonjoj nemirnoj završnici tako da je to sigurno bio jedan faktor dekoncentracije.
No, MILOŠ BRANKOVIĆ je vrlo dobar film, srpska varijanta nečega što bi recimo radio Seijun Suzuku, Takashi Miike, ili u kontekstu srpske tradicije recimo Jovan Jovanović ili Miša Radivojević.
U stvari, ako bi se držali srpskih okvira najpre bih definisao MILOŠA BRANKOVIĆA kao film Jovana Jovanovića urađenog u tempu Miše Radivojevića. dakle, Jocina anarhičnost urađena sa Mišinom kontemplativnošću i logikom u zapletu i odnosima karaktera.
naravno, savremeno srpsko društvo je manje rigidnog od onog u kome je radio Joca pa je Jocin domet u tom smislu ekskluzivniji, ali paradoksalno, savremeni srpski film je rigidniji od onog iz Jocinog vremena tako da ako je Joca više odskakao u odnosu na ondašnje društvo, Radosavljević više odskače u odnosu na sadašnju kinematografiju.
Film bi se žanrovski mogao definisati kao alter-noir, na liniji već pomenutih Suzukija, Miiikea ili Boormanovog POINT BLANKa. Film govori o mladom beogradskom arhitekti koji živi okružen karakterističnim srpskim haosom, pokvarenim pedagozima, razularenim uličnim bandama, etabliranim kriminalcima, korumpiranom policijom, bahatim nevladinim organizacijama, rezigniranim umetnicima... On trpi čitavu seriju poniženja sve dok jednog dana ne sretne svog druga iz škole, gangstera srednjeg ranga koji mu daje da pričuva pištolj, i arhitekta počne da ga koristi...
Radosavljević vrlo korektno uspeva da balansira između pričanja urbane kriminalističke priče i intimne drame i angažovanog filma. I ono što je najvažnije, na oba koloseka uspeva da bude relevantan. Ako imamo u vidu da većina savremenih srpskih filmova pokušava da ima neku vrstu "intimne" relevantnosti i neku vrstu političke relevantnosti, MILOŠ BRANKOVIĆ je raritetan po tome što pokušava da bude konkretan i da najzad tu neku političku liniju koja je u našem filmu obično opšte mesto, a ovde ima konkretnu maltene imenom i prezimenom definisanu metu. i to je super, zato što najzad imamo politički film (posle BUĐENJA IZ MRTVIH) koji će verovatno uspeti da proizvede neku reakciju i ima profilisan stav.
Ono što je u tom stavu zanimljivo jeste da nije reč o nekom generic soft centrističkom pogledu na svet, već film nudi jedan izraz dendističke beogradske desnice koja nije imala puno manifestacije na filmu. MILOŠ BRANKOVIĆ je art house film tako da on neće uspeti da izleči problem potpunog odsustva desnog filma u zemlji u kojoj je desnica dominantna politička opcija ali film nudi osveženje u ideološkom smislu.
Film je snimljen na minimalnom budžetu za srpske uslove tipa SUTRA UJUTRO ili ODBAČEN. Međutim, na ekranu se vidi svaki dinar, i ovo je film iz tog miljea koji najbolje izgleda na nivou production valuesa, ima odličnu upotrebu velikog broja lokacija, koje se sveže, nisu ranije previše rabljene i film donosi jednu svežu likovnost.
Inscenacija je isto tako vrlo ubedljiva za naše uslove, rukopis je sličan rukopisu Miše Radivojevića, naravno sa nešto savremenijim konceptom kadriranja, dosta upotrebe steadycama koja svemu daje jednu svežinu u odnosu na standardne srpske produkcije u kojima se pokreti kamere obično baziraju na faru ili snimanju iz ruke.
Fotografija Miloša Kodema je odlična i vrlo zanimljiva u fakturi slike pošto film NIJE crno-beli ali nije ni u boji već se boja blago probija i sporadično biva akcentovana u određenim situacijama u kojima se pojavljuju krv, urin i sl. Mislim da je Kodemo posle ovog filma zaista DP to watch, naročito sa laganim prelaskom srpske kinematografije na HD. Naročito ga treba imati na umu za Novi srpski film koji je osuđen na HD.
Miloš Vlalukin u ovom filmu dobija svoju prvu glavnu ulogu i njoj je prilično dobar. Vlalukin odlično izgleda i ima filmski pristup glumi tako da ako bude više radio ispuniće pun potencijal koji je nagovestio u ovom filmu. Jovana Stipić u ovom filmu nudi svoju treću ulogu, i konačno imamo glumicu koja solidno glumi, odlično izgleda i ne preza od scena seksa, što je u našem glumištu još uvek problem. Nada Šargin je već standardno solidna kao i Nebojša Milovanović. Boris Komnenić pokazuje da je raspoložen za eksperimente i donosi nešto sasvim novo u odnosu na svoje ranije uloge. zanimljivo je da u svoja poslednja dva filma Komnenić igra pobornika nešto aletrnativnijih seksualnih praksi. Pera Božović je postavljen kao zvezda filma, u vintage ulozi policijskog inspektora koju on tradicionalno dobro radi.
Dakle, MILOŠ BRANKOVIĆ je film koji zaslužuje podršku i pažnju. Nadam se da će i mejnstrim kritika podeliti ovaj dobar utisak o filmu i što je još važnije da će imati plasman na festivalima.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment