Pogledao sam 2019 Sergio Martina, courtesy of Ginger.
I da se razumemo, film je smeće. Svako iole normalan bi smatrao da je protraćio 96 minuta svog života gledajući niskobudžetni film čiji autori imaju ambiciju da dođu do lake zarade, ulazeći u arenu u kojoj se nadmeću filmovi bazirani na pozamašnim ulaganjima a nemaju dovoljno talenta da prevaziđu tu disproporciju između ulaganja i zarade.
Dakle, nemam ništa protiv niskobudžetnog filma kao koncepta, i nemam ništa protiv niskobudžetnog filma koji se pretvara da je skup ukoliko je autor sposoban za to, međutim 2019 je gluplji, dosadniji i tromiji od svakog visokobudžetnog mastodonta koji mnoge mane može da nadoknadi kroz raskoš,
I to sve naravno, nije ništa neočekivano za jedan rip-off naslova kao što su MAD MAX ili ESCAPE FROM NEW YORK.
Međutim, ono što zaslužuje posebnu analizu jeste koncept kroz koji je Martino planirao da nadoknadi oskudan budžet. Naime, Martino u rukopisu pravi jednu neobičnu inverziju i suprotstavlja se američkom postapokaliptičćnom filmu time što umesto tehnički impresivnog miljea, baziranog na jasnim konvencijama žanrova i pop kulture, gradi jedan groteskni art house svet koji više liči na neki film Saše Petrovića nego na George Millera.
Martino naravno pokušava da se osloni na miteme vesterna i opakih junaka iz Millerovog i Carpenterovog asortimana, ali najpre njegovi likovi imaju veze sa grotesknim prikazima srednjeg veka, gube, starih zdanja u raspadanju koja većinom nemaju previše veze sa njujorškom modernom arhitekturom, itd. I neke od scena zaista mnogo više liče na neki evropski art film nego na exploitation koji pledira na uspeh u Americi.
Druga linija je poigravanje sa dizajnom space opere u nešto ambicioznijim pulpy setovima koji pripadaju štabovima zaraćenih strana, koji na svoj način pet nemaju veze sa aktuelnim kinematografskim trenutkom već više liče na neki kemp pristup maltene žilnikovskih razmera.
U svakom slučaju, Martinu u ovom filmu ovi zahvati nisu uspeli, i osim koncepcije koja je preteča CHILDREN OF MENa, ovo je naslov koji ne zaslužuje pažnju.
Kad je reč o apokaliptičnim naslovima ovog tipa, ja bih se držao Enza Castellarija.
Unače, zanimljivo je da ovaj film deli godinu apokalipse sa Castellarijevim I NUOVI BARBARI.
* 1/2 / * * * *
I da se razumemo, film je smeće. Svako iole normalan bi smatrao da je protraćio 96 minuta svog života gledajući niskobudžetni film čiji autori imaju ambiciju da dođu do lake zarade, ulazeći u arenu u kojoj se nadmeću filmovi bazirani na pozamašnim ulaganjima a nemaju dovoljno talenta da prevaziđu tu disproporciju između ulaganja i zarade.
Dakle, nemam ništa protiv niskobudžetnog filma kao koncepta, i nemam ništa protiv niskobudžetnog filma koji se pretvara da je skup ukoliko je autor sposoban za to, međutim 2019 je gluplji, dosadniji i tromiji od svakog visokobudžetnog mastodonta koji mnoge mane može da nadoknadi kroz raskoš,
I to sve naravno, nije ništa neočekivano za jedan rip-off naslova kao što su MAD MAX ili ESCAPE FROM NEW YORK.
Međutim, ono što zaslužuje posebnu analizu jeste koncept kroz koji je Martino planirao da nadoknadi oskudan budžet. Naime, Martino u rukopisu pravi jednu neobičnu inverziju i suprotstavlja se američkom postapokaliptičćnom filmu time što umesto tehnički impresivnog miljea, baziranog na jasnim konvencijama žanrova i pop kulture, gradi jedan groteskni art house svet koji više liči na neki film Saše Petrovića nego na George Millera.
Martino naravno pokušava da se osloni na miteme vesterna i opakih junaka iz Millerovog i Carpenterovog asortimana, ali najpre njegovi likovi imaju veze sa grotesknim prikazima srednjeg veka, gube, starih zdanja u raspadanju koja većinom nemaju previše veze sa njujorškom modernom arhitekturom, itd. I neke od scena zaista mnogo više liče na neki evropski art film nego na exploitation koji pledira na uspeh u Americi.
Druga linija je poigravanje sa dizajnom space opere u nešto ambicioznijim pulpy setovima koji pripadaju štabovima zaraćenih strana, koji na svoj način pet nemaju veze sa aktuelnim kinematografskim trenutkom već više liče na neki kemp pristup maltene žilnikovskih razmera.
U svakom slučaju, Martinu u ovom filmu ovi zahvati nisu uspeli, i osim koncepcije koja je preteča CHILDREN OF MENa, ovo je naslov koji ne zaslužuje pažnju.
Kad je reč o apokaliptičnim naslovima ovog tipa, ja bih se držao Enza Castellarija.
Unače, zanimljivo je da ovaj film deli godinu apokalipse sa Castellarijevim I NUOVI BARBARI.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment