Pogledao sam A L'INTERIEUR
I mogu reći samo jednu stvar, don't believe the hype!
Povremeno se pojavi poneki film koji nas vrati u dane kada se horor žanru prilazilo sa predrasudama, podozrenjem i paušalnim etiketama. To je bio period zabluda i podmetačina, međutim, da se horor sveo samo na ovakve filmove, sve to bi bilo tačno.
Kada neko snimi film koji traje 76 minuta, po definiciji znaš da je taj ili neki amater pa je jedva napabirčio i toliko, ili da je pokušao da snima neku drugu formu pa iznebuha odlučio da je proglasi za film ili da čovek naprosto ne zna da snima filmove.
Bustillo i Maury verovatno na neki način obuhvataju sva tri podskupa.
Međutim, najpre će biti da oni ne umeju da snime film pošto je i u trajanju od tih zaista mizernih 76 minuta, A L'INTERIEUR dosadan i prepun ponavljanja.
Špica filma se završava u šestom minutu.
Potom već u prvih desetak minuta ima scenu solilokvija antipatične babice u bolnici koji nema apsolutno nikakve veze sa likovima, zapletom i poentom filma i koji je mogao da leti da su u odnosu na scene koje ulaze u film primenjeni iole profesionalni kriterijumi.
Onda negde oko 20. minuta, film počinje da se kreće u pravcu onoga zbog čega smo došli.
Dolazi jedina dobra scena u filmu a to je scena prvog dolaska Beatrice Dalle, kada glavnoj junakinji, inače trudnjači, na vrata kuca upadljivo umobolna žena obučena u neku dugu crnu gothic haljinu koja želi da uđe u kuću. Ko može kriviti trudnjaču što nije odmah napustila svoj stan posle prvog dolaska policije. Zaista, ko bi očekivao da bi ozbiljan psihopata mogao da dođe tako upadljivo kostimiran, i pritom u dugoj haljini, krajnje nepodesnoj za izvršenje krivičnog dela. Međutim, očigledno idiotski izgled je tajna naše zločinke.
Kada policija ode, glavna junakinja ZADREMA, verovatno srećna što je dovoljno zanimljiva da ima svog psihopatu, a zločinka uđe u kuću u elipsi što je tek prvi slučaj u kome ćemo otkriti da Bustillo i Maury vole da preskoče svaku scenu koju ne umeju da izrežiraju.
U svakom slučaju, kada psihopata koja planira da raspori ženu i izvadi joj dete uđe u kuću, dok žena drema, ona prvo odluči da se malo promuva po kući, vidi šta ima, potraži ČIME DA JE RASPORI, pošto ništa nije ponela sa sobom.
Spoj dve potpuno neuverljive radnje između zločinca i žrtve čibni da se svaki suspense situacije da publika zna više od junakinje potpuno ukine.
Kada nađe čime će da je raspori, dođe da je raspori pa je malo gleda, zamišljeno i upadljivo neobično. Očigldno je reč o još jednom od filmskih psihopata koji će možda i da nastrada zbog svoje neefikasnosti.
Takva vrsta kontempativnosti nije prijatelj ozbiljnom zločincu tako da trudnjača uspe da pobegne od prvog pokušaja rasporivanja pošto ju je, sasvim očekivano iz sna probudio bol makaza zabodenih u pupak.
Očigledno zločinka računa da će se amaterski carski rez lakše obaviti ako je pacijent živ i brani se svom snagom nego ako je na neki način narkotisan ili barem vezan.
Tada naša junakinja upada u fazu u kojoj ne može da hoda, koja na svu sreću kasnije prođe. Ipak, uspeva da dopuzi do kupatila i da se zaključa, vidno uznemirena. Uznemirenost je takva da naša junakinja može da govori, ali ne može da vrišti iako bi joj to pomoglo.
Vrata od kupatila su nesavladiva barijera za ubicu. Možda bi mogla da ih savlada da su se Meury i Bustillo odlučili za elipsu, u kojoj ona može da uđe u kuću koja sigurno ima snažnija vrata od kupatila.
Potom, film postaje neka vrsta krvavog sitkoma, u kome se "slučaj Martina Balsama" ponovi u nekoliko navrata, a status quo gde ubica vreba napolju a žrtva ulazi i izlazi iz kupatila pošto je u međuvremenu povratila moć hoda i stekla neku vrstu radoznalosti i rado napušta kupatilo iako svaki put nema nikakav cilj prilikom napuštanja kupatila.
U ovoj fazi, Bustillo i Meury imaju još jednu scenu koju ne umeju da izrežiraju a to je kako da zločinka ubije policajca i za njega vezanog osumnjičenog arapskog tinejdžera /koga policajac iz nekog razloga nije hteo da ostavi vezanog napolju, u kolima ili za ogradu, ili štagod) koji imaju predznanje o tome da je ona opasna i znaju kako izgleda. Pošto su očigledno sve opklade protiv nje, i trebalo bi biti inventivan u ovoj sceni, reditelji su je preskočili.
Međutim, već situacija u kojoj se ova dvojica nesretnih junaka suočavaju sa njom je diskutabilna pošto prositiče iz njihove potrebe da u kući u kojoj je izubijana trudnica, i vreba pshihopata koja je prethodno već ubila dvojicu policajaca i to pošto su shvatili da je ona psihopata, odu da poprave osigurač.
Možda su hteli da poprave osigurač kako bi lakše izveli trudnicu iz kuće, ali, oni imaju baterijske lampe, plus ona je domaća u toj kući, sigurno bi se snašli. Ili su pak računali da trudnici osposobe osigurač pa da ona boravi u kući do jutra.
U svakom slučaju, neznano kako, čudno obučena žena i njih savlada.
Ipak, u međuvremenu je trudnica shvatila da će da bi dala život morati da oduzme barem jedan.
Kreće u napad. uspeva da prilično onemogući zločinku. Ali, onda ona počne da kontemplira pred ubistvo i ne ubije je.
Hm.
I onda se ispostavi da se sve ovo zapravo desilo zbog jednog saobraćajnog prekršaja. Za koji ne znamo tačno ko je kriv.
A L'INTERIEUR je kao ekranizacija one replike iz TT SINDROMA "Ti nikada nećeš znati kako je to biti majka, pošto ćeš večeras da umreš."
S tim što ovde materinstvo zapravo nije naročito potencirano kao bitna linija filma. Ovde se sve vrti oko vendete za počinjen saobraćajni prekršaj.
Zločinki nije stalo do živog deteta. Ona želi da ga iščupa iz utrobe da bi se osvetila. Njeno završno milovanje iščupanog deteta je samo način da se završi film i ne znači apsolutno ništa.
Ali, da li je glavnoj junakinji stalo do deteta?
Glavna junakinja pošto ju je zločinka načela oko pupka, dođe na ogledalo i gleda u kom joj je stanju lice. Briga nju za stomak, ne mari ona previše za to.
Uostalom da joj je stalo do deteta, ne bi sebi izvršila traheotomiju, a potom tu intervenciju oneobičila time što će probušen vrat oblepiti selotejpom.
A L'INTERIEUR je film u kome autori ne mogu da prikriju svoju nezrelost, između ostalog i zato što je ne koriste kao deo izraza već pokušavaju da je zaodenu u neku vrstu ozbiljnog Euro-slashera, na tragu HAUTE TENSION od koga preuzimaju samo tupavost a ništa od Ajine zanatske veštine.
Činjenica da u filmu ima klanja, nažalost ne znači da je film hrabar. Niti to klanje može da prikrije njihov rediteljski ineptitude koji se očituje kroz to šta likovi rade, kako likovi misle i koliko priča napreduje, odnosno koliko se odnosi menjaju.
Jedini razvoj likova i odnosa prositiče iz primene najoveštalijih klišea kojima se autori očigledno prekasno okreću i slabo ih realizuju. Ako promenom u liku smatramo neumitni trenutak kada će žena početi da čini zlo onome ko je njoj činio zlo, so be it.
Ovi momci nažalost ne znaju da u Srbiji još uvek živi Šefka Hodžić, sa promenjenim imenom, i da bi je ovako glup film sigurno uznemirio. A onda je svašta moguće.
* 1/2 / * * * *
I mogu reći samo jednu stvar, don't believe the hype!
Povremeno se pojavi poneki film koji nas vrati u dane kada se horor žanru prilazilo sa predrasudama, podozrenjem i paušalnim etiketama. To je bio period zabluda i podmetačina, međutim, da se horor sveo samo na ovakve filmove, sve to bi bilo tačno.
Kada neko snimi film koji traje 76 minuta, po definiciji znaš da je taj ili neki amater pa je jedva napabirčio i toliko, ili da je pokušao da snima neku drugu formu pa iznebuha odlučio da je proglasi za film ili da čovek naprosto ne zna da snima filmove.
Bustillo i Maury verovatno na neki način obuhvataju sva tri podskupa.
Međutim, najpre će biti da oni ne umeju da snime film pošto je i u trajanju od tih zaista mizernih 76 minuta, A L'INTERIEUR dosadan i prepun ponavljanja.
Špica filma se završava u šestom minutu.
Potom već u prvih desetak minuta ima scenu solilokvija antipatične babice u bolnici koji nema apsolutno nikakve veze sa likovima, zapletom i poentom filma i koji je mogao da leti da su u odnosu na scene koje ulaze u film primenjeni iole profesionalni kriterijumi.
Onda negde oko 20. minuta, film počinje da se kreće u pravcu onoga zbog čega smo došli.
Dolazi jedina dobra scena u filmu a to je scena prvog dolaska Beatrice Dalle, kada glavnoj junakinji, inače trudnjači, na vrata kuca upadljivo umobolna žena obučena u neku dugu crnu gothic haljinu koja želi da uđe u kuću. Ko može kriviti trudnjaču što nije odmah napustila svoj stan posle prvog dolaska policije. Zaista, ko bi očekivao da bi ozbiljan psihopata mogao da dođe tako upadljivo kostimiran, i pritom u dugoj haljini, krajnje nepodesnoj za izvršenje krivičnog dela. Međutim, očigledno idiotski izgled je tajna naše zločinke.
Kada policija ode, glavna junakinja ZADREMA, verovatno srećna što je dovoljno zanimljiva da ima svog psihopatu, a zločinka uđe u kuću u elipsi što je tek prvi slučaj u kome ćemo otkriti da Bustillo i Maury vole da preskoče svaku scenu koju ne umeju da izrežiraju.
U svakom slučaju, kada psihopata koja planira da raspori ženu i izvadi joj dete uđe u kuću, dok žena drema, ona prvo odluči da se malo promuva po kući, vidi šta ima, potraži ČIME DA JE RASPORI, pošto ništa nije ponela sa sobom.
Spoj dve potpuno neuverljive radnje između zločinca i žrtve čibni da se svaki suspense situacije da publika zna više od junakinje potpuno ukine.
Kada nađe čime će da je raspori, dođe da je raspori pa je malo gleda, zamišljeno i upadljivo neobično. Očigldno je reč o još jednom od filmskih psihopata koji će možda i da nastrada zbog svoje neefikasnosti.
Takva vrsta kontempativnosti nije prijatelj ozbiljnom zločincu tako da trudnjača uspe da pobegne od prvog pokušaja rasporivanja pošto ju je, sasvim očekivano iz sna probudio bol makaza zabodenih u pupak.
Očigledno zločinka računa da će se amaterski carski rez lakše obaviti ako je pacijent živ i brani se svom snagom nego ako je na neki način narkotisan ili barem vezan.
Tada naša junakinja upada u fazu u kojoj ne može da hoda, koja na svu sreću kasnije prođe. Ipak, uspeva da dopuzi do kupatila i da se zaključa, vidno uznemirena. Uznemirenost je takva da naša junakinja može da govori, ali ne može da vrišti iako bi joj to pomoglo.
Vrata od kupatila su nesavladiva barijera za ubicu. Možda bi mogla da ih savlada da su se Meury i Bustillo odlučili za elipsu, u kojoj ona može da uđe u kuću koja sigurno ima snažnija vrata od kupatila.
Potom, film postaje neka vrsta krvavog sitkoma, u kome se "slučaj Martina Balsama" ponovi u nekoliko navrata, a status quo gde ubica vreba napolju a žrtva ulazi i izlazi iz kupatila pošto je u međuvremenu povratila moć hoda i stekla neku vrstu radoznalosti i rado napušta kupatilo iako svaki put nema nikakav cilj prilikom napuštanja kupatila.
U ovoj fazi, Bustillo i Meury imaju još jednu scenu koju ne umeju da izrežiraju a to je kako da zločinka ubije policajca i za njega vezanog osumnjičenog arapskog tinejdžera /koga policajac iz nekog razloga nije hteo da ostavi vezanog napolju, u kolima ili za ogradu, ili štagod) koji imaju predznanje o tome da je ona opasna i znaju kako izgleda. Pošto su očigledno sve opklade protiv nje, i trebalo bi biti inventivan u ovoj sceni, reditelji su je preskočili.
Međutim, već situacija u kojoj se ova dvojica nesretnih junaka suočavaju sa njom je diskutabilna pošto prositiče iz njihove potrebe da u kući u kojoj je izubijana trudnica, i vreba pshihopata koja je prethodno već ubila dvojicu policajaca i to pošto su shvatili da je ona psihopata, odu da poprave osigurač.
Možda su hteli da poprave osigurač kako bi lakše izveli trudnicu iz kuće, ali, oni imaju baterijske lampe, plus ona je domaća u toj kući, sigurno bi se snašli. Ili su pak računali da trudnici osposobe osigurač pa da ona boravi u kući do jutra.
U svakom slučaju, neznano kako, čudno obučena žena i njih savlada.
Ipak, u međuvremenu je trudnica shvatila da će da bi dala život morati da oduzme barem jedan.
Kreće u napad. uspeva da prilično onemogući zločinku. Ali, onda ona počne da kontemplira pred ubistvo i ne ubije je.
Hm.
I onda se ispostavi da se sve ovo zapravo desilo zbog jednog saobraćajnog prekršaja. Za koji ne znamo tačno ko je kriv.
A L'INTERIEUR je kao ekranizacija one replike iz TT SINDROMA "Ti nikada nećeš znati kako je to biti majka, pošto ćeš večeras da umreš."
S tim što ovde materinstvo zapravo nije naročito potencirano kao bitna linija filma. Ovde se sve vrti oko vendete za počinjen saobraćajni prekršaj.
Zločinki nije stalo do živog deteta. Ona želi da ga iščupa iz utrobe da bi se osvetila. Njeno završno milovanje iščupanog deteta je samo način da se završi film i ne znači apsolutno ništa.
Ali, da li je glavnoj junakinji stalo do deteta?
Glavna junakinja pošto ju je zločinka načela oko pupka, dođe na ogledalo i gleda u kom joj je stanju lice. Briga nju za stomak, ne mari ona previše za to.
Uostalom da joj je stalo do deteta, ne bi sebi izvršila traheotomiju, a potom tu intervenciju oneobičila time što će probušen vrat oblepiti selotejpom.
A L'INTERIEUR je film u kome autori ne mogu da prikriju svoju nezrelost, između ostalog i zato što je ne koriste kao deo izraza već pokušavaju da je zaodenu u neku vrstu ozbiljnog Euro-slashera, na tragu HAUTE TENSION od koga preuzimaju samo tupavost a ništa od Ajine zanatske veštine.
Činjenica da u filmu ima klanja, nažalost ne znači da je film hrabar. Niti to klanje može da prikrije njihov rediteljski ineptitude koji se očituje kroz to šta likovi rade, kako likovi misle i koliko priča napreduje, odnosno koliko se odnosi menjaju.
Jedini razvoj likova i odnosa prositiče iz primene najoveštalijih klišea kojima se autori očigledno prekasno okreću i slabo ih realizuju. Ako promenom u liku smatramo neumitni trenutak kada će žena početi da čini zlo onome ko je njoj činio zlo, so be it.
Ovi momci nažalost ne znaju da u Srbiji još uvek živi Šefka Hodžić, sa promenjenim imenom, i da bi je ovako glup film sigurno uznemirio. A onda je svašta moguće.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment