Pogledao sam PIKNIK U TOPOLI Zorana Amara.
Ovaj film je zanimljiv iz više razloga. Prvo, Zoran Amar je jedan od jugoslovenskih filmmejkera koji se dosta muvao po sceni, snimio je tri filma ali je svoje prisustvo ostvario kroz brojne cameo uloge u raznim naslovima. Amar je pored toga radio niskobudžetne filmove i snimio je jedan od prvih filmova na elektronici u našoj kinematografiji. Nažalost, njegovo prisustvo nije bilo ispraćeno kvalitetom tako da je ubrzo počeo da radi na televiziji i na kraju je i napustio zemlju. PIKNIK U TOPOLI je krajnje niskobudžetni film.
Drugi zanimljivi činilac ovog filma je scenarista Radoslav Pavlović koji je poznat po tome što je ušao u sukob sa Dušanom Kovačevićem i ovaj mu je u priličnoj meri zagorčao život. Na početku svoje karijere, pre fatalnog sukoba, Pavlović je bio poznat kao mladi pisac koji se bavio problemima mladih. Sa tim imidžom je došao i do saradnje sa Mišom Radivojevićem na filmu ŽIVETI KAO SAV NORMALAN SVET.
PIKNIK U TOPOLI je snimljen godinu dana pr nego što je Pavlović stigao do Miše.
U svakom slučaju, osnovna ideja koju su imali Amar i Pavlović bila je da snime jugoslovensku varijantu francuskih filmova o problemima mladih koji su poznati po svojoj jednostavnosti, dugim kadrovima u kojima ljudi hodaju i razgovaraju. U tom cilju angažovan je i Fanđo, čuveni snimatelj koji je osmislio kadar sekvencu kao rešenje za filmove Žike Pavlovića.
Nažalost, ipak francuski film, ma koliko bleferski bio, ipak nije tako jednostavan za imitiranje. Očigledno da u filmovima ljudi kao što je Rohmer ipak postoji još nešto sem ljudi koji blebeću u dugom neprekinutom kadru.
Naročito, ako su ti ljudi recimo Predrag Ejdus i Branislav Lečić.
Da nije reč o sasvim bezvrednom filmu, shvata se tek na kraju kada krene situacija sa neprijatnim meštanima Topole koji ne vole kada sa Beograđani igraju sa njima i pokušavaju da koketiraju kako bi kroz prkosne odnose sa njima rešavali svoje konflikte. Iako je sama tuča koja krene da se dešava između meštana i Beograđana heavyhanded, ona zapravo, iako bez reči govori mnogo više o karakterima nego prethodnih sat vremena filma. Isto tako, upravo u ovoj deonici imamo zanimljiv detalj kada jedan od tipova iz Topole iznenadi Beograđanina krnuvši mu žvaku.
Upravo zahvaljujući ovoj bizarnoj završnici u kojoj film malo oživi, PIKNIK U TOPOLI n može da se smatra apsolutno bezvrednim filmom.
Po IMDBu, film traje 80 minuta. Kopiju koju sam ja gledao su život i TV rip sa BNa premontirali na 68 minuta. Ipak, ne mogu da kažem koji delovi zapravo nedostaju, nije bilo nekih naročito nelogičnih skokova u priči. Najveće nelogičnosti se uglavnom dešavaju unutar kadra gde se junaci ponašaju kao idioti ne bi li nam autori pokazali da je reč o nepriklagođenim mladim ljudima.
U tom smislu, dodao bih da je upravo pozivanje na priču o neprilagođenim mladim ljudima, problemima mladih i sl. zapravo jedan od najsnažnijih blefova koji mogu da opravdaju razne dramaturške i rediteljske neveštine. U konkretnom slučaju PIKNIKA U TOPOLI, mislim da ni taj blef nije dovoljan pošto je Amarov diletantizam ipak dominantan, ali ovo je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo.
* 1/2 / * * * *
Ovaj film je zanimljiv iz više razloga. Prvo, Zoran Amar je jedan od jugoslovenskih filmmejkera koji se dosta muvao po sceni, snimio je tri filma ali je svoje prisustvo ostvario kroz brojne cameo uloge u raznim naslovima. Amar je pored toga radio niskobudžetne filmove i snimio je jedan od prvih filmova na elektronici u našoj kinematografiji. Nažalost, njegovo prisustvo nije bilo ispraćeno kvalitetom tako da je ubrzo počeo da radi na televiziji i na kraju je i napustio zemlju. PIKNIK U TOPOLI je krajnje niskobudžetni film.
Drugi zanimljivi činilac ovog filma je scenarista Radoslav Pavlović koji je poznat po tome što je ušao u sukob sa Dušanom Kovačevićem i ovaj mu je u priličnoj meri zagorčao život. Na početku svoje karijere, pre fatalnog sukoba, Pavlović je bio poznat kao mladi pisac koji se bavio problemima mladih. Sa tim imidžom je došao i do saradnje sa Mišom Radivojevićem na filmu ŽIVETI KAO SAV NORMALAN SVET.
PIKNIK U TOPOLI je snimljen godinu dana pr nego što je Pavlović stigao do Miše.
U svakom slučaju, osnovna ideja koju su imali Amar i Pavlović bila je da snime jugoslovensku varijantu francuskih filmova o problemima mladih koji su poznati po svojoj jednostavnosti, dugim kadrovima u kojima ljudi hodaju i razgovaraju. U tom cilju angažovan je i Fanđo, čuveni snimatelj koji je osmislio kadar sekvencu kao rešenje za filmove Žike Pavlovića.
Nažalost, ipak francuski film, ma koliko bleferski bio, ipak nije tako jednostavan za imitiranje. Očigledno da u filmovima ljudi kao što je Rohmer ipak postoji još nešto sem ljudi koji blebeću u dugom neprekinutom kadru.
Naročito, ako su ti ljudi recimo Predrag Ejdus i Branislav Lečić.
Da nije reč o sasvim bezvrednom filmu, shvata se tek na kraju kada krene situacija sa neprijatnim meštanima Topole koji ne vole kada sa Beograđani igraju sa njima i pokušavaju da koketiraju kako bi kroz prkosne odnose sa njima rešavali svoje konflikte. Iako je sama tuča koja krene da se dešava između meštana i Beograđana heavyhanded, ona zapravo, iako bez reči govori mnogo više o karakterima nego prethodnih sat vremena filma. Isto tako, upravo u ovoj deonici imamo zanimljiv detalj kada jedan od tipova iz Topole iznenadi Beograđanina krnuvši mu žvaku.
Upravo zahvaljujući ovoj bizarnoj završnici u kojoj film malo oživi, PIKNIK U TOPOLI n može da se smatra apsolutno bezvrednim filmom.
Po IMDBu, film traje 80 minuta. Kopiju koju sam ja gledao su život i TV rip sa BNa premontirali na 68 minuta. Ipak, ne mogu da kažem koji delovi zapravo nedostaju, nije bilo nekih naročito nelogičnih skokova u priči. Najveće nelogičnosti se uglavnom dešavaju unutar kadra gde se junaci ponašaju kao idioti ne bi li nam autori pokazali da je reč o nepriklagođenim mladim ljudima.
U tom smislu, dodao bih da je upravo pozivanje na priču o neprilagođenim mladim ljudima, problemima mladih i sl. zapravo jedan od najsnažnijih blefova koji mogu da opravdaju razne dramaturške i rediteljske neveštine. U konkretnom slučaju PIKNIKA U TOPOLI, mislim da ni taj blef nije dovoljan pošto je Amarov diletantizam ipak dominantan, ali ovo je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment