Reprizirao sam u ciklusu Brunovih ranih/zaboravljenih & neodgledanih radova COLOR OF NIGHT Richarda Rusha. Ovaj film je bio najslabiji u talasu tada aktuelnih erotskih trilera dovedenih do nivoa vrhunske B.O. atrakcije sa BASIC INSTINCTom. Iz onog vremena pamtim COLOR OF NIGHT kao dosta slab pokušaj da Bruno odmeri svoje spolovilo sa Michaelom Douglasom što mi je tada delovalo besmisleno jer mi je oduvek delovalo da je njegov glavni konkurent Mel Gibson.
U svakom slučaju, Bruce ne samo da je odlučio da meri sa Mikeom nego je u ovom filmu i pokazao kojom vrstom vatrene moći raspolaže u par navrata tokom prilično nerafiniranih scena seksa koje u sebi imaju vrlo izdašan spoj umetničke pretenzije i vulgarnosti.
Umetnička pretenzija stiže od Richarda Rusha koji je u režiju COLORa ušao posle 15 godina od remek-dela STUNT MAN i od njega se očekivalo da snimi film koji neće biti lišen umetničke vrednosti. I zaista, COLOR sasvim sigurno pokazuje pretenzije koje su u najboljim trenucima na tragu De Palme a u najgorim na nivou nekih persiflaža Paul Bartela.
Ta neujednačenost, prilična konfuzija, prenaglašena glumačka igra Bakulinih/Willisovih pacijenata i slaba partnerka za koju je odabrana Jane March, čine da ovaj film koji traje vrlo hrabra dva sata, iako nije dosadan, štaviše prilično je dinamičan, izgubi svaki smisao na nivou priče a ne uspe da ga nadoknadi na polju stila što je omogućilo recimo De Palmi ili Argentu da formulišu svoja najznačajnija remek-dela.
Rushova egzekucija nije bez stila, ali prosto to nije potreban nivo da bi se prevazišli problemi na nivou priče i film izdigao u neke više kinestetičke stvari gde logika razvoja likova i njihove radnje više nije presudna.
Bruno je na liniji, efektan kao i uvek, a iskusni operatori preko Lance Henriksena lako nalaze svoje mesto pored njega. Iako povremeno dolazi nadomak DIE HARD vs PSYCHOTICS glumačke atmosfere, ona se nikada ne zapati sasvim.
Uprkos svim greškama, COLOR OF NIGHT je jedan od onih filmova u kojima su prilično jasne namere autora, i one su mahom ostale neostvarene. Ali da su bile ostvarene, bio bi to odličan film. Ovako je samo vrlo zabavan trainwreck vezan za jednu zvezdu i jednu epohu.
* * 1/2 / * * * *
U svakom slučaju, Bruce ne samo da je odlučio da meri sa Mikeom nego je u ovom filmu i pokazao kojom vrstom vatrene moći raspolaže u par navrata tokom prilično nerafiniranih scena seksa koje u sebi imaju vrlo izdašan spoj umetničke pretenzije i vulgarnosti.
Umetnička pretenzija stiže od Richarda Rusha koji je u režiju COLORa ušao posle 15 godina od remek-dela STUNT MAN i od njega se očekivalo da snimi film koji neće biti lišen umetničke vrednosti. I zaista, COLOR sasvim sigurno pokazuje pretenzije koje su u najboljim trenucima na tragu De Palme a u najgorim na nivou nekih persiflaža Paul Bartela.
Ta neujednačenost, prilična konfuzija, prenaglašena glumačka igra Bakulinih/Willisovih pacijenata i slaba partnerka za koju je odabrana Jane March, čine da ovaj film koji traje vrlo hrabra dva sata, iako nije dosadan, štaviše prilično je dinamičan, izgubi svaki smisao na nivou priče a ne uspe da ga nadoknadi na polju stila što je omogućilo recimo De Palmi ili Argentu da formulišu svoja najznačajnija remek-dela.
Rushova egzekucija nije bez stila, ali prosto to nije potreban nivo da bi se prevazišli problemi na nivou priče i film izdigao u neke više kinestetičke stvari gde logika razvoja likova i njihove radnje više nije presudna.
Bruno je na liniji, efektan kao i uvek, a iskusni operatori preko Lance Henriksena lako nalaze svoje mesto pored njega. Iako povremeno dolazi nadomak DIE HARD vs PSYCHOTICS glumačke atmosfere, ona se nikada ne zapati sasvim.
Uprkos svim greškama, COLOR OF NIGHT je jedan od onih filmova u kojima su prilično jasne namere autora, i one su mahom ostale neostvarene. Ali da su bile ostvarene, bio bi to odličan film. Ovako je samo vrlo zabavan trainwreck vezan za jednu zvezdu i jednu epohu.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment