Pogledao sam HARVARD MAN Jamesa Tobacka, film sa kojim se dosta uspešno može lečiti ENTOURAGE withdrawal. Ovaj film pored Adrana Greniera u glavnoj ulozi, ima u sebi i jedan detalj koji se kasnije pojavljivao kao motiv u seriji a to je da Vince preuzima uloge namenjene Leu DiCapriju, dakle u ovom slučaju je Adrian igrao lik koji je pisan za mladog Lea. Međutim, kada je film sniman, Leo je već imao TITANIC, a iza sebe je ostavio i BASKETBALL DIARIES koji je u izvesnom smislu prilično sličan.
Grenier u ovom filmu služi kao odlična zamena za Lea u Tobackovoj osavremenjenoj viziji klasika Jacka Nicholsona DRIVE, HE SAID u kome se snalaženje mladog sportiste na radikalizovanom univerzitetu koji je preplavila droga, zamenjuje snalaženjem mladog sportiste na konformističkom univerzitetu koji je preplavila droga.
Kao i uvek, veliki mačo američkog filma, ubacio je dosta autobiografskih detalja u film, i u stvari ta činjenica da je stekao status poštovanog mužjaka Fabrike snova je i održala Tobacka na obroncima prve lige toliko dugo. Ceo koncept Ivy league studenta koji eksperimentiše sa drogama, eksom, kockom i svetom podzemlja je biografski detalj koji je obeležio Tobacka kao mezimca mnogih holivudskih mogula i u ovom filmu to je stvar koju on primarno eksploatiše.
Umesto političke pobune izražene kroz eksperimetisanje sa seksom i drogom, u HARVARD MANu Toback prikazuje jocka koji pokušava da mnogo dublje spozna sebe mahom idući od orgazma do higha i nazad. U ovom filmu jock u glavnoj ulozi je prikazan kao pozitivan, višedimenzionalan lik, koji misli da manipuliše ljudima u svom životu sve dok ne overdozira sa LSDom i sam postane izmanipulisan u jednom slučaju koji uključuje mafiju, nameštanje utakmica i FBI.
Konzistentnost izraza nikada nije bila Tobackova jača strana, čak ni u njegovom klasiku FINGERS, međutim to smeta HARVARD MANu da bude energičan i interesantan nezavisni film, sa vrlo intenzivnim tempom i zanimljivim rediteljskim koncpetom koji se bazira na seriji kratkih kadar-sekvenci i dosta pokreta kamere. Toback se birajući takav rediteljski koncept kreće tankom granicom između zbrzavanja stvari i istinske estetizacije, ali na kraju, čini se da preovlađuje ovo drugo, između ostalog i zato što je glumačka igra jako dobra i ne iziskuje dosta coveragea.
U filmu se u dosta bitnoj ulozi pojavljuje i NBA košarkaš Ray Allen koji je dotle već igrao u HE GOT GAME. Toback je svoju priču na temu tenzija između belaca i crnaca već snimio, a rekao bih da Ray Allen ima istu ulogu kao i Jim Brown u FINGERSu, s tim što ipak postoji generacijski jaz između njega i Tobacka (koji je jedno vreme čak i živeo u istoj kući sa Brownom).
Međutim, ovaj film nije za gledaoce koji nisu barem malo upoznati sa Tobackovim radom, i neke od njegovih rediteljskih idiosinkrazija mogu biti shvaćene kao veliki problem.
Ipak, Toback nudi dosta sjajnih stvari onima koji vole taj in your face pristup i pokazuje kako je moguće snimiti dinamičan film koji vrca od dijaloga i pretenzije koja se graniči sa banalnošću, ali je strogo vezana za karaktere a ne za autora i zato funkcioniše.
* * * / * * * *
Grenier u ovom filmu služi kao odlična zamena za Lea u Tobackovoj osavremenjenoj viziji klasika Jacka Nicholsona DRIVE, HE SAID u kome se snalaženje mladog sportiste na radikalizovanom univerzitetu koji je preplavila droga, zamenjuje snalaženjem mladog sportiste na konformističkom univerzitetu koji je preplavila droga.
Kao i uvek, veliki mačo američkog filma, ubacio je dosta autobiografskih detalja u film, i u stvari ta činjenica da je stekao status poštovanog mužjaka Fabrike snova je i održala Tobacka na obroncima prve lige toliko dugo. Ceo koncept Ivy league studenta koji eksperimentiše sa drogama, eksom, kockom i svetom podzemlja je biografski detalj koji je obeležio Tobacka kao mezimca mnogih holivudskih mogula i u ovom filmu to je stvar koju on primarno eksploatiše.
Umesto političke pobune izražene kroz eksperimetisanje sa seksom i drogom, u HARVARD MANu Toback prikazuje jocka koji pokušava da mnogo dublje spozna sebe mahom idući od orgazma do higha i nazad. U ovom filmu jock u glavnoj ulozi je prikazan kao pozitivan, višedimenzionalan lik, koji misli da manipuliše ljudima u svom životu sve dok ne overdozira sa LSDom i sam postane izmanipulisan u jednom slučaju koji uključuje mafiju, nameštanje utakmica i FBI.
Konzistentnost izraza nikada nije bila Tobackova jača strana, čak ni u njegovom klasiku FINGERS, međutim to smeta HARVARD MANu da bude energičan i interesantan nezavisni film, sa vrlo intenzivnim tempom i zanimljivim rediteljskim koncpetom koji se bazira na seriji kratkih kadar-sekvenci i dosta pokreta kamere. Toback se birajući takav rediteljski koncept kreće tankom granicom između zbrzavanja stvari i istinske estetizacije, ali na kraju, čini se da preovlađuje ovo drugo, između ostalog i zato što je glumačka igra jako dobra i ne iziskuje dosta coveragea.
U filmu se u dosta bitnoj ulozi pojavljuje i NBA košarkaš Ray Allen koji je dotle već igrao u HE GOT GAME. Toback je svoju priču na temu tenzija između belaca i crnaca već snimio, a rekao bih da Ray Allen ima istu ulogu kao i Jim Brown u FINGERSu, s tim što ipak postoji generacijski jaz između njega i Tobacka (koji je jedno vreme čak i živeo u istoj kući sa Brownom).
Međutim, ovaj film nije za gledaoce koji nisu barem malo upoznati sa Tobackovim radom, i neke od njegovih rediteljskih idiosinkrazija mogu biti shvaćene kao veliki problem.
Ipak, Toback nudi dosta sjajnih stvari onima koji vole taj in your face pristup i pokazuje kako je moguće snimiti dinamičan film koji vrca od dijaloga i pretenzije koja se graniči sa banalnošću, ali je strogo vezana za karaktere a ne za autora i zato funkcioniše.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment