Pogledao sam izvanredan B-noir Richarda Quinea PUSHOVER koji bi verovatno ostao nedostupan da ga Columbia nije izdala u jednoj od svojih cratedigging DVD edicija. Ovaj film sam sticajem okolnosti dugo imao na nišanu, doduše pre svega jer me je glumačka podela intrigirala. Fred MacMurray je glumac čije filmove uvek gledam sa velikom pažnjom i mislim da je on, upros solidnoj karijeri mogao da postigne više, a zatim zbog Kim Novak koja je takođe jedna od potcenjenih Hitchovih plavuša. U ovom filmu MacMurray igra ulogu na tragu DOUBLE INDEMNITYja, dvanaest godina posle Wilderovog remek-dela a Kim nešto slično REAR WINDOWu, u isto vreme kada je nastalo Hitchovo.
Quine je marginalan reditelj, poznat po nekoliko solidnih ali za istoriju filma manje važnih filmova koje je radio za Columbiu. Međutim, PUSHOVER je pre svega maestralno režiran film.
Smešten u jednu zgradu veći deo svog trajanja, PUSHOVER naizmenično funkcioniše kao fatalistički noir i u najboljem smislu zamršeni suspenser u kome se smenjuju nevolje izazvane dubokim duševnim slabostima i nagonima sa napetim poukama o tome kako ne postoji savršeni zločin. Iako na površini, a i zahvaljujući tome što Quineovo ime ne garantuje ništa, PUSHOVER deluje kao u najboljem slučaju izvaredan programmer, nesumnjivo je reč o filmu vrlo podesnom za analizu.
Pre svega, PUSHOVER vrlo suptilnim rešenjima dovodi u pitanje neke od konvencionanih pretpostavki psihologije noir filma. Pre svega, iako ovde postoji femme fatale koja predlaže glavnom junaku kako da ukrade novac i pobegne sa njom, na kraju se iospostavlja da je njemu mnogo više stalo do novca nego njoj i da štaviše, ona prema njemu gaji vrlo iskrena osećanja, i da je u izvesnom smislu njen predlog bio u funkciji samoodržanja kada joj je pretio odlazak u zatvor.
Zatim, film se dosta poigrava sa voajerističkom dimenzijom jer su glavni muški junaci policajci koji nadgledaju ljubavnicu razbojnika koga jure. Jedan od njih razvija dosta upadljivu sklonost ka voajerizmu i u tome uživa. Kada na kraju sapase život mlade žene na koju je naročito obraćao pažnju, teško je ne primetiti perverznu dimenziju njihovog odnosa koji je počeo kroz voajerske poglede.
Konačno, sklop događaja koji dovodi do neumitnog kraha glavnog junaka, iako je sasvim ubedljiv u kontekstu priče i potvrđuje paradigmu da nema savršenog zločina, ipak ostavlja utisak iznuđenog raspleta i kao da sugeriše da je "istina" o sudbini tih junaka potpuno "drugačija". To bi se u načelo moglo reći za noge noir zaplete, međutim ovaj je specifičan zbog drugačijeg, iskrenijeg odnosa između Zavedenog Muškarca i Fatalne Žene, jer on zapravo nije zaveden i ona zapravo nije fatalna.
Ovaj film je nastao po prozi Billa Ballingera i Thomasa Walsha, međutim, po samom filmskom izrazu reklo bi se da je reč o vrlo filmičnoj adaptaciji koja je svela prozu na dramski minimum, i to u ovom slučaju savršeno funkcioniše. Psihološka dimenzija odnosa je u toj meri intrigantna čak i ikad se gleda iz današnje vizure da bi PUSHOVER lako mogao biti rimejkovan u sadašnjim okolnostima.
Od prvog kadra Quine donosi eleganciju i jednostavnost klasičnog holivudskog filma, a iako je film evidentno sniman u krajnje svedenim produkcionim uslovima, to se ne oseća kao nedostatak već upravo daje svemu naročit kvalitet. Iako nisam ljubiotelj filmova vezanih za jednu lokaciju, PUSHOVER je po svojoj uspešnosti u tom domenu preteča BOUNDa Braće Wachowski.
Kvalitet ovog filma na kome se nije previše insistiralo i koji nije naročito naglašavan u literaturi je na svu sreću primećen kod urednika DVD izdanja studija Columbia.
* * * 1/2 / * * * *
Quine je marginalan reditelj, poznat po nekoliko solidnih ali za istoriju filma manje važnih filmova koje je radio za Columbiu. Međutim, PUSHOVER je pre svega maestralno režiran film.
Smešten u jednu zgradu veći deo svog trajanja, PUSHOVER naizmenično funkcioniše kao fatalistički noir i u najboljem smislu zamršeni suspenser u kome se smenjuju nevolje izazvane dubokim duševnim slabostima i nagonima sa napetim poukama o tome kako ne postoji savršeni zločin. Iako na površini, a i zahvaljujući tome što Quineovo ime ne garantuje ništa, PUSHOVER deluje kao u najboljem slučaju izvaredan programmer, nesumnjivo je reč o filmu vrlo podesnom za analizu.
Pre svega, PUSHOVER vrlo suptilnim rešenjima dovodi u pitanje neke od konvencionanih pretpostavki psihologije noir filma. Pre svega, iako ovde postoji femme fatale koja predlaže glavnom junaku kako da ukrade novac i pobegne sa njom, na kraju se iospostavlja da je njemu mnogo više stalo do novca nego njoj i da štaviše, ona prema njemu gaji vrlo iskrena osećanja, i da je u izvesnom smislu njen predlog bio u funkciji samoodržanja kada joj je pretio odlazak u zatvor.
Zatim, film se dosta poigrava sa voajerističkom dimenzijom jer su glavni muški junaci policajci koji nadgledaju ljubavnicu razbojnika koga jure. Jedan od njih razvija dosta upadljivu sklonost ka voajerizmu i u tome uživa. Kada na kraju sapase život mlade žene na koju je naročito obraćao pažnju, teško je ne primetiti perverznu dimenziju njihovog odnosa koji je počeo kroz voajerske poglede.
Konačno, sklop događaja koji dovodi do neumitnog kraha glavnog junaka, iako je sasvim ubedljiv u kontekstu priče i potvrđuje paradigmu da nema savršenog zločina, ipak ostavlja utisak iznuđenog raspleta i kao da sugeriše da je "istina" o sudbini tih junaka potpuno "drugačija". To bi se u načelo moglo reći za noge noir zaplete, međutim ovaj je specifičan zbog drugačijeg, iskrenijeg odnosa između Zavedenog Muškarca i Fatalne Žene, jer on zapravo nije zaveden i ona zapravo nije fatalna.
Ovaj film je nastao po prozi Billa Ballingera i Thomasa Walsha, međutim, po samom filmskom izrazu reklo bi se da je reč o vrlo filmičnoj adaptaciji koja je svela prozu na dramski minimum, i to u ovom slučaju savršeno funkcioniše. Psihološka dimenzija odnosa je u toj meri intrigantna čak i ikad se gleda iz današnje vizure da bi PUSHOVER lako mogao biti rimejkovan u sadašnjim okolnostima.
Od prvog kadra Quine donosi eleganciju i jednostavnost klasičnog holivudskog filma, a iako je film evidentno sniman u krajnje svedenim produkcionim uslovima, to se ne oseća kao nedostatak već upravo daje svemu naročit kvalitet. Iako nisam ljubiotelj filmova vezanih za jednu lokaciju, PUSHOVER je po svojoj uspešnosti u tom domenu preteča BOUNDa Braće Wachowski.
Kvalitet ovog filma na kome se nije previše insistiralo i koji nije naročito naglašavan u literaturi je na svu sreću primećen kod urednika DVD izdanja studija Columbia.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment