Dugo me je iz detinjstva pratila scena iz nekog domaćeg filma u kome junaka ubijaju tako što ga napiju za volanom automobila u garaži a zatim upale motor da bi izgledalo kako se ugušio. Konačno sam uspeo da shvatim odakle je ta scena.
Reč je o televzijskom filmu MESTO SUSRETA BEOGRAD Slavoljuba Stefanovića Ravasija, doajena dramske produkcije Radio televizije Beograd. Ravasijeva karijera trajala je 34 godine i ekranizaovao je masu klasičnih drama, literarnih adaptacija ali i originalnih dela u formi televizijske drame ili filma.
MESTO SUSRETA BEOGRAD je po svojoj formi televizijski film. Pisali su ga Milo Dor, poznati pisac srpskog porekla koji se između otsalog bavio i pisanjem krimića i Milovan Vitezović inače njegov dobar prijatelj. Po svom sadržaju i pp formalnim rešenjima MESTO SUSRETA BEOGRAD je krimić ali kao nešto što su radili ljudi koji ipak nisu specijalisti za žanr, a Ravasi i Vitezović to svakako nisu, u sebi nosi još ponešto.
Pre svega, iz današnje vizure ovaj TV film ima najpre snažan campy value. Još od skora Zorana Hristića koji je vrlo bogat i krajnje prenaglašen u svom pokušaju da isprati temu i žanr filma (dušu je dao da se barem špica pojavi kao mp3), i to u prilično bukvalnom smislu - film govori o strancima koji kradu ikone i antikvitete iz Jugoslavije, dakle skor je mešavina synth suspense muzike sub-moroderovskog tipa sa primesama duhovnosti oličenim kroz horove i neke arhaičnije zvuke. Ono što se Hristiću ne može prebaciti je da skor nema koncept. Itekako ga ima, ali je toliko na prvu loptu da deluje kao parodija. Tema je doduše vrlo upečatljiva i da je film postigao veći uspeh sigurno bi je češće čuli u televizijskim prilozima.
Isto važi i za sam scenario. Dor i Vitezović ne vladaju baš najbolje strukturom, likovi im nestaju i ponovo se pojavljuju, kao nosioci radnje se smenjuju razni junaci a svi pokušaji da se nekim scenama da cool krimi ili noir patina deluju jako campy i sadrže dosta kičaste replike.
Ono što je međutim interesantno jeste sama postavka koja je dosta sveža, u poređenju sa nekim tipičnim krimićima tog doba. Glavni junaci iz policije, novinari i dobri arheolozi su kliše, ali ceo subplot sa švercovanjem umetnina u kutijama za košulje u koji su umešani samopuravljači-rukovodioci a naročito krajnje bizarni ambijent groblja na selu na kome se za mrtve grade čitav kuće, ogromne grobnice i sl. deluje krajnje zanimljivo.
Pozitivci su nažalost potpuno sterilni, jedina nevina bića osim Hegelovog kamena, ali i među njima ima interesantnih detalja. Pre svega, tu je lik beogradskog novinara koga igra Danilo Lazović. On je po svom profilu duhovitog marginalca u vijetnamki koji ume da odbrusi policajcima i ljudima na vlasti i koga glavni inspektor zove "disident", prototip 80s rehabilitovanog soft disidenta iz medija. Iako se ne pominje za koju novinu piše, liči na nekog ko bi recimo pisao za DUGU.
Još je zanimljivija disidentova agenda. Naime, on smatra da naša država nedovoljno štiti crkvena dobra od pohlepnih stranaca, i svakako nema ništa protiv da se ujednii sa svojim "protivnikom" hrabrim i umorni policijskim inspektorom u pokušaju da se šverceri spreče.
Ova koprodukcija beogradske i austrijske televizije nudi jedan vrlo afirmatiovan pogled na Crkvu i njene relikvije, monasi su prikazani vrlo pozitivno i produhovljeno - glavnog monaha igra Petar Božović a izuzev novinara Austrijanca Petera Radeckog (koji odmah na početku negira da ima ikakve veze sa feldmaršalom, što glavnom stranom negativcu deluje drsko i implicitno se kaže da je on potomak te aristokratije) svi ostali stranci su pokvareni i što je još zabavnije, svi stranci u svim prilikama govore srpski što je lep detalj na temu kulturne hegemonije. Sa tom blagom dozom ksenofobije u spoju sa fetišizacijom nacionalnog blaga i policije koja je dorasla da okrene novi list, MESTO SUSRETA BEOGRAD je svakako moglo da zauzme svoje mesto u televizijskom "događanju naroda" u drugom planu iza VUKA KARADŽIĆA.
Osim Vitezovića, na MESTU SUSRETA radili su još i direktor fotografije Aleksandar Petković i druga kamera sa VUKA Bratislav Grbić, tako da ovo jeste u izvesnom smislu bio reunion te ekipe, doduše bez Kadijevića ali sa pouzdanim Ravasijem na čelu. Grbić je inače bio televizijski snimatelj koji je imao bekgraund u svetu folklora i kada se povukao iz te priče, počeo je sam kao autodidakt da savladava znata u čemu mu je Petković dosta pomogao upravo na snimanju VUKA KARADŽIĆA da bi kasnije i samostalno radio neke stvari.
Glumačka podela je izuzetno interesantna. U glavnoj ulozi novinara Petera Radeckog je Tanasije Uzunović, sa plavom kosom, jugoslovenski Julian Sands. Novinara-disidenta igra Danilo Lazović takođe u najboljim godinama a Peterovu simpatiju arheološkinju Ljiljana Blagojević (Miki čak anticipira njen potonji MILF status replikom "Što si starija sve si lepša" or something). Negativce, Braću Zarić igraju Miki Krstović i Miroljub Lešo, dvojica ultimativnih badassova jugoslovenskog filma s tim što je Miki rehabilitovan kao takav a Lešo još nije.
Dragan Maksimović igra falsifikatora ikona, na pola puta između Rubljova i Charlie Mansona, što za njega nije težak zadatak. Lik se zove Boško Šatara što daje ekipi filma priliku da naprave in-joke sa Šotrom.
Jedini krupan miscast je Mihajlo Kostić-Pljaka u glavnoj ulozi inspektora u kojoj je stvarno slab.
Kad je reč o sceni koju sam upamtio, to je ubistvo Vlaste Velisavljevića koji igra austrijskog švercera umetnina i u njoj su Lešo i Krstović dosta upečatljivi tako da u toj sceni ima neke svireposti i dan-danas. Ostale scene nasilja nisu toliko efektne, ali ih ima nekoliko i atraktivne su na nivou detalja ili kadra, poput one u kojoj se vidi kadar Miroljuba Leša nabijenog u šoferšajbnu.
Ravasi je dosta trapav reditelj u suštini i iako je imalo potencijala MESTO SUSRETA nije dobacilo do stilske uglađenosti POZORIŠNE VEZE. To međutim ne znači da se u ovom TV filmu ne može uživati. Štaviše, sav je za to ako je gledalac raspoložen za spoj time capsulinga, naivnosti i gledanja domaćih glumaca u žanrovskoj akciji.
Ravasi je dobro zarobio atmosferu i Beograd druge polovine osamdesetih, a ima i bizarnih detalja, recimo za večerom u kući glavnog inspektora iz jedne od soba gruva neka old school repčina koju nažalost nisam uspeo da identifikujem ali deluje kao rad na tragu Rick Rubina. Američka naravno.
Ono što je ponekad prednost reditelja koji dolaze uizvan žanra jeste što neke scene rade mnogo naivnije i samim tim efektnije nego žanrovski rutinri. Primer za to je Lordanov masakr u autobusu u OKUPACIJI. Ravasi ovde prilazi ubistvima i sličnim stvarima kao da su big deal, tretira ih na granici horora kao Miki Stamenoković u OPASNOM TRAGU, ali na kraju ni on ni Miki nisu sasvim ispunili svoj naum.
No, i dobar pokušaj se računa. a MESTO SUSRETA je pokušaj koji uopšte nije nezanimljiv, naročito ako imamo u vidu da je reč o televizijskom projektu.
Reč je o televzijskom filmu MESTO SUSRETA BEOGRAD Slavoljuba Stefanovića Ravasija, doajena dramske produkcije Radio televizije Beograd. Ravasijeva karijera trajala je 34 godine i ekranizaovao je masu klasičnih drama, literarnih adaptacija ali i originalnih dela u formi televizijske drame ili filma.
MESTO SUSRETA BEOGRAD je po svojoj formi televizijski film. Pisali su ga Milo Dor, poznati pisac srpskog porekla koji se između otsalog bavio i pisanjem krimića i Milovan Vitezović inače njegov dobar prijatelj. Po svom sadržaju i pp formalnim rešenjima MESTO SUSRETA BEOGRAD je krimić ali kao nešto što su radili ljudi koji ipak nisu specijalisti za žanr, a Ravasi i Vitezović to svakako nisu, u sebi nosi još ponešto.
Pre svega, iz današnje vizure ovaj TV film ima najpre snažan campy value. Još od skora Zorana Hristića koji je vrlo bogat i krajnje prenaglašen u svom pokušaju da isprati temu i žanr filma (dušu je dao da se barem špica pojavi kao mp3), i to u prilično bukvalnom smislu - film govori o strancima koji kradu ikone i antikvitete iz Jugoslavije, dakle skor je mešavina synth suspense muzike sub-moroderovskog tipa sa primesama duhovnosti oličenim kroz horove i neke arhaičnije zvuke. Ono što se Hristiću ne može prebaciti je da skor nema koncept. Itekako ga ima, ali je toliko na prvu loptu da deluje kao parodija. Tema je doduše vrlo upečatljiva i da je film postigao veći uspeh sigurno bi je češće čuli u televizijskim prilozima.
Isto važi i za sam scenario. Dor i Vitezović ne vladaju baš najbolje strukturom, likovi im nestaju i ponovo se pojavljuju, kao nosioci radnje se smenjuju razni junaci a svi pokušaji da se nekim scenama da cool krimi ili noir patina deluju jako campy i sadrže dosta kičaste replike.
Ono što je međutim interesantno jeste sama postavka koja je dosta sveža, u poređenju sa nekim tipičnim krimićima tog doba. Glavni junaci iz policije, novinari i dobri arheolozi su kliše, ali ceo subplot sa švercovanjem umetnina u kutijama za košulje u koji su umešani samopuravljači-rukovodioci a naročito krajnje bizarni ambijent groblja na selu na kome se za mrtve grade čitav kuće, ogromne grobnice i sl. deluje krajnje zanimljivo.
Pozitivci su nažalost potpuno sterilni, jedina nevina bića osim Hegelovog kamena, ali i među njima ima interesantnih detalja. Pre svega, tu je lik beogradskog novinara koga igra Danilo Lazović. On je po svom profilu duhovitog marginalca u vijetnamki koji ume da odbrusi policajcima i ljudima na vlasti i koga glavni inspektor zove "disident", prototip 80s rehabilitovanog soft disidenta iz medija. Iako se ne pominje za koju novinu piše, liči na nekog ko bi recimo pisao za DUGU.
Još je zanimljivija disidentova agenda. Naime, on smatra da naša država nedovoljno štiti crkvena dobra od pohlepnih stranaca, i svakako nema ništa protiv da se ujednii sa svojim "protivnikom" hrabrim i umorni policijskim inspektorom u pokušaju da se šverceri spreče.
Ova koprodukcija beogradske i austrijske televizije nudi jedan vrlo afirmatiovan pogled na Crkvu i njene relikvije, monasi su prikazani vrlo pozitivno i produhovljeno - glavnog monaha igra Petar Božović a izuzev novinara Austrijanca Petera Radeckog (koji odmah na početku negira da ima ikakve veze sa feldmaršalom, što glavnom stranom negativcu deluje drsko i implicitno se kaže da je on potomak te aristokratije) svi ostali stranci su pokvareni i što je još zabavnije, svi stranci u svim prilikama govore srpski što je lep detalj na temu kulturne hegemonije. Sa tom blagom dozom ksenofobije u spoju sa fetišizacijom nacionalnog blaga i policije koja je dorasla da okrene novi list, MESTO SUSRETA BEOGRAD je svakako moglo da zauzme svoje mesto u televizijskom "događanju naroda" u drugom planu iza VUKA KARADŽIĆA.
Osim Vitezovića, na MESTU SUSRETA radili su još i direktor fotografije Aleksandar Petković i druga kamera sa VUKA Bratislav Grbić, tako da ovo jeste u izvesnom smislu bio reunion te ekipe, doduše bez Kadijevića ali sa pouzdanim Ravasijem na čelu. Grbić je inače bio televizijski snimatelj koji je imao bekgraund u svetu folklora i kada se povukao iz te priče, počeo je sam kao autodidakt da savladava znata u čemu mu je Petković dosta pomogao upravo na snimanju VUKA KARADŽIĆA da bi kasnije i samostalno radio neke stvari.
Glumačka podela je izuzetno interesantna. U glavnoj ulozi novinara Petera Radeckog je Tanasije Uzunović, sa plavom kosom, jugoslovenski Julian Sands. Novinara-disidenta igra Danilo Lazović takođe u najboljim godinama a Peterovu simpatiju arheološkinju Ljiljana Blagojević (Miki čak anticipira njen potonji MILF status replikom "Što si starija sve si lepša" or something). Negativce, Braću Zarić igraju Miki Krstović i Miroljub Lešo, dvojica ultimativnih badassova jugoslovenskog filma s tim što je Miki rehabilitovan kao takav a Lešo još nije.
Dragan Maksimović igra falsifikatora ikona, na pola puta između Rubljova i Charlie Mansona, što za njega nije težak zadatak. Lik se zove Boško Šatara što daje ekipi filma priliku da naprave in-joke sa Šotrom.
Jedini krupan miscast je Mihajlo Kostić-Pljaka u glavnoj ulozi inspektora u kojoj je stvarno slab.
Kad je reč o sceni koju sam upamtio, to je ubistvo Vlaste Velisavljevića koji igra austrijskog švercera umetnina i u njoj su Lešo i Krstović dosta upečatljivi tako da u toj sceni ima neke svireposti i dan-danas. Ostale scene nasilja nisu toliko efektne, ali ih ima nekoliko i atraktivne su na nivou detalja ili kadra, poput one u kojoj se vidi kadar Miroljuba Leša nabijenog u šoferšajbnu.
Ravasi je dosta trapav reditelj u suštini i iako je imalo potencijala MESTO SUSRETA nije dobacilo do stilske uglađenosti POZORIŠNE VEZE. To međutim ne znači da se u ovom TV filmu ne može uživati. Štaviše, sav je za to ako je gledalac raspoložen za spoj time capsulinga, naivnosti i gledanja domaćih glumaca u žanrovskoj akciji.
Ravasi je dobro zarobio atmosferu i Beograd druge polovine osamdesetih, a ima i bizarnih detalja, recimo za večerom u kući glavnog inspektora iz jedne od soba gruva neka old school repčina koju nažalost nisam uspeo da identifikujem ali deluje kao rad na tragu Rick Rubina. Američka naravno.
Ono što je ponekad prednost reditelja koji dolaze uizvan žanra jeste što neke scene rade mnogo naivnije i samim tim efektnije nego žanrovski rutinri. Primer za to je Lordanov masakr u autobusu u OKUPACIJI. Ravasi ovde prilazi ubistvima i sličnim stvarima kao da su big deal, tretira ih na granici horora kao Miki Stamenoković u OPASNOM TRAGU, ali na kraju ni on ni Miki nisu sasvim ispunili svoj naum.
No, i dobar pokušaj se računa. a MESTO SUSRETA je pokušaj koji uopšte nije nezanimljiv, naročito ako imamo u vidu da je reč o televizijskom projektu.
No comments:
Post a Comment