Pogledao sam DOG POUND Kima Chapirona, reditelja filma SHEITAN čiji sam ja verovatno jedini fan. Posle SHEITANa, tada vrlo mladi Chapiron napravio je dužu pauzu ali je za to vreme intenzivo radio u umetničkom kolektivu zajedno sa Romain Gavrasom koji je danas, iako nema film sigurno veće ima od njega kao reditelj spotova za Justice i naročito po spotu BORN FREE koji je radio za MIAu.
U tom pogledu, DOG POUND je više u duhu ovog novog kolektiva nego bizarnosti noeovske-kounenovskog tipa koju je Chapiron plasirao u SHEITANu. Ipak, ne treba se brinuti, i Vincent Cassel je deo tog kolektiva i igra glavnu ulogu u debitantskom filmu Romain Gavrasa koji je sada u postprodukciji.
Gavras je na DOG POUNDu radio kao reditelj druge ekipe, a direktor fotografije je bio Andre Chemetoff koga znamo po već pomenutim spotovima te ne čudi da u pojedinim momentima, naročito kada eskalira nasilje, DOG POUND podseti na spotove poput BORN FREE ili Justiceovog STRESSa, što je za mene inače, samo preporuka.
Dok je u filmu SHEITAN Chapiron više pokušavao da se nametne u shock cinema okvirima, da dovede teme inbreedovanih prvincijalaca u sukobu sa urbanom omladinom do paroksizma, DOG POUND je smiren u svom izrazu, vrlo precizan, gotovo šematizovan u svojoj psihološkoj postanci. Deo kritike nazvao je DOG POUND džepnim PROPHETom, i ta definicija nije bez osnova, ako svedemo ovaj film samo na aktuelne zatvorske priče. Ipak, mne je po toj svedenosti i preciznosti, tom prelivanju iz stereotipa u arhetip najviše podsetio na Siegelov RIOT IN CELL BLOCK 11.
Ipak, DOG POUND donosi i izvsne novine. Pre svega ta mešavina larryclarkovske i gusvansantovske esetetike nije nikada primenjena na film koji je u osnovi vrlo dinamičan i po formalnim rešenjima u scenariu gotovo konzervativan, te se dobija jedan zanimljiv spoj, dosta blizak britanskom filmu ali ne i Alan Clarkeu koji je na sličnu temu snimio film SCUM. Za razliku od Clarkea, Chapironov svet je ipak u izvesnom smislu stilizovan ili barem estetizovan.
Kad je o esettizaciji reč, ne samo da kostimi igraju bitnu, gotovo fetišističku ulogu već je sam ambijent u koji je smešten dom drugačiji od gladijatorskih akademija na koje smo navikli u američkom filmu.
I tu dolazimo do možda najzanimljivije dimenzije DOG POUNDa. Film se dešava u Americi, s tim što rediteljski postupak Kim Chapirona i upotreba mahom nepoznatih glumaca čine da film deluje evropski jer je lišen prepoznatljivih američkih rešenja. U konkretnom slučaju, DOG POUND je sniman u kanadi, kao i većina savremenih američkih filmova, uostalom, ali naprosto prisztup svemu je do te mere drugačiji da se ispostavlja kako je naš doživljaj Amerike u stvari više vezan za kadriranje i način glume nego za nju samu.
Dok je SHEITAN bio lutajući metak koji nije svakog gledaoca pogađao na pravo msto, DOG PUND je znak Chapironovog sazrevanja koji u pojedinim deonicama čak deluje prenaglašeno kao dokaz zrelosti. Pošto je ovaj ispit uspešno položio i pokazao da ume da snimi psihološki seriozan film, Chapiron kao da ima dva debija, jedan divlji i jedan odmereni. Sada sa nestrpljenjem treba sačekati njegov PRVI FILM.
* * * / * * * *
U tom pogledu, DOG POUND je više u duhu ovog novog kolektiva nego bizarnosti noeovske-kounenovskog tipa koju je Chapiron plasirao u SHEITANu. Ipak, ne treba se brinuti, i Vincent Cassel je deo tog kolektiva i igra glavnu ulogu u debitantskom filmu Romain Gavrasa koji je sada u postprodukciji.
Gavras je na DOG POUNDu radio kao reditelj druge ekipe, a direktor fotografije je bio Andre Chemetoff koga znamo po već pomenutim spotovima te ne čudi da u pojedinim momentima, naročito kada eskalira nasilje, DOG POUND podseti na spotove poput BORN FREE ili Justiceovog STRESSa, što je za mene inače, samo preporuka.
Dok je u filmu SHEITAN Chapiron više pokušavao da se nametne u shock cinema okvirima, da dovede teme inbreedovanih prvincijalaca u sukobu sa urbanom omladinom do paroksizma, DOG POUND je smiren u svom izrazu, vrlo precizan, gotovo šematizovan u svojoj psihološkoj postanci. Deo kritike nazvao je DOG POUND džepnim PROPHETom, i ta definicija nije bez osnova, ako svedemo ovaj film samo na aktuelne zatvorske priče. Ipak, mne je po toj svedenosti i preciznosti, tom prelivanju iz stereotipa u arhetip najviše podsetio na Siegelov RIOT IN CELL BLOCK 11.
Ipak, DOG POUND donosi i izvsne novine. Pre svega ta mešavina larryclarkovske i gusvansantovske esetetike nije nikada primenjena na film koji je u osnovi vrlo dinamičan i po formalnim rešenjima u scenariu gotovo konzervativan, te se dobija jedan zanimljiv spoj, dosta blizak britanskom filmu ali ne i Alan Clarkeu koji je na sličnu temu snimio film SCUM. Za razliku od Clarkea, Chapironov svet je ipak u izvesnom smislu stilizovan ili barem estetizovan.
Kad je o esettizaciji reč, ne samo da kostimi igraju bitnu, gotovo fetišističku ulogu već je sam ambijent u koji je smešten dom drugačiji od gladijatorskih akademija na koje smo navikli u američkom filmu.
I tu dolazimo do možda najzanimljivije dimenzije DOG POUNDa. Film se dešava u Americi, s tim što rediteljski postupak Kim Chapirona i upotreba mahom nepoznatih glumaca čine da film deluje evropski jer je lišen prepoznatljivih američkih rešenja. U konkretnom slučaju, DOG POUND je sniman u kanadi, kao i većina savremenih američkih filmova, uostalom, ali naprosto prisztup svemu je do te mere drugačiji da se ispostavlja kako je naš doživljaj Amerike u stvari više vezan za kadriranje i način glume nego za nju samu.
Dok je SHEITAN bio lutajući metak koji nije svakog gledaoca pogađao na pravo msto, DOG PUND je znak Chapironovog sazrevanja koji u pojedinim deonicama čak deluje prenaglašeno kao dokaz zrelosti. Pošto je ovaj ispit uspešno položio i pokazao da ume da snimi psihološki seriozan film, Chapiron kao da ima dva debija, jedan divlji i jedan odmereni. Sada sa nestrpljenjem treba sačekati njegov PRVI FILM.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment