Podvrgao sam se novom Rodriguezovom eksperimentu MACHETE koji potpisuje zajedno sa Ethanom maniquisom, svojim montažerom. Ovaj film spada u Rodriguezovu eksperimentalnu fazu početu sa ONCE UPON A TIME IN MEXICO i izuzev SIN CITYja predstavlja možda i najbolji film nastao u ovoj stranputici njegove karijere.
Za MACHETE se može reći da je kvalitetniji od PLANET TERRORa, pre svega utoliko što je manje talenta uludo protraćeno, a delom i zato što ako imamo u vidu da je ipak reč o ekranizaciji vic-trejlera, nije se ni moglo očekivati išta bolje. Rečju, PLANET TERROR je sa svojim konceptom Grindhouse posvete bio i verovatno poslednja instanca u kojoj se od Rodrigueza išta moglo očekivati i MACHETE dolazi u fazi kada se od njega više apsolutno ništa ne očekuje.
Za razliku od DEATH PROOFa nastalog takođe u povodu GRINDHOUSEa, koji je ipak ozbiljan film, voleli ga ili ne, PLANET TERROR je imao problem u tome što je ne samo na planu ideje već pre svega realizacija potpuno flah. odnosno, Rodriguez je ironiju prema žanru, formi, pripovedanju i svemu ostalom preneo i na sam proces nastanka filma, i tu je moralo doći do njegovog potpunog odvajanja od bilo kakve smislene kinematografije.
MACHETE je film koji nesumnjivo beleži niz duhovitih ideja, niz uspelih gegova, čak i niz ludicnih zaključaka na nivou artikulisanja grindhouse ugođaja, međutim, film je u toj meri zanatski ispušten, u toj meri pripovedački raspojasan i besmislen, bez i najosnovnije sposobnosti za razlikovanje važnog od nevažnog, da na kraju deluje kao jedan prilično infantilan film-esej.
Ideja da Danny Trejo igra naslovnog junaka, dovela je do jednog lepog grindhouse insighta koji je naravno jasan svima onima koji prate ovu vrstu filma, a to je cela podvrsta filmova sa zvezdama-debilima, odnosno masa fiolmova u kojima je glavni junak zapravo najslabija karika. Danny Trejo je epizodista, i ubacivanje nega u glavnu rolu ekvivalentno je uzimanju Rona Marchinija koji je navodno namučio Chuck Norisa u kimonu, ali ne i na ekranu, za glavnu ulogu - a takve stvari su se dešavale. Međutim, isto tako, filmovi sa opskurnim mentolima u glavnim ulogama su imali draž u tome što su reditelji istrajavali u forsiranju marginalca do statusa zvezde, dočim je Rodriguez nesiguran i pretrpava film popularnim epizodistima i vinjetama, te se gubi fokus sa glavnog, naslovnog lika i on na kraju ostaje zatrpan nizom viškova.
Film traje 105 minuta a ostavlja utisak kao da traje 155, međutim, iako je slab i naporan, ima izvesnu dozu šarma koja me je držala budnim, a ono bar zbog detalja poput reliciranja scena iz DESPERADOa, namernih grešaka u kontinuitetu sa Mercedesom Jeffa Faheya ili pojavljivanja puce iz EL MARIACHIja.
Ljudi koji ne vole film, a naročito oni koji ne vole akcioni film i misle da je to zabava za budale, mogu čak u izvesnoj meri i uživati u ovoj papazjaniji.
To sve nažalost ne znači, da ovo nije još jedan udarac u zid dead enda sa kojim se RR suočava, niti remeti status THE FACULTYja kao njegovog zapravo ako ne najupečatljivijeg a ono najkonzistentnijeg filma.
* * / * * * *
Za MACHETE se može reći da je kvalitetniji od PLANET TERRORa, pre svega utoliko što je manje talenta uludo protraćeno, a delom i zato što ako imamo u vidu da je ipak reč o ekranizaciji vic-trejlera, nije se ni moglo očekivati išta bolje. Rečju, PLANET TERROR je sa svojim konceptom Grindhouse posvete bio i verovatno poslednja instanca u kojoj se od Rodrigueza išta moglo očekivati i MACHETE dolazi u fazi kada se od njega više apsolutno ništa ne očekuje.
Za razliku od DEATH PROOFa nastalog takođe u povodu GRINDHOUSEa, koji je ipak ozbiljan film, voleli ga ili ne, PLANET TERROR je imao problem u tome što je ne samo na planu ideje već pre svega realizacija potpuno flah. odnosno, Rodriguez je ironiju prema žanru, formi, pripovedanju i svemu ostalom preneo i na sam proces nastanka filma, i tu je moralo doći do njegovog potpunog odvajanja od bilo kakve smislene kinematografije.
MACHETE je film koji nesumnjivo beleži niz duhovitih ideja, niz uspelih gegova, čak i niz ludicnih zaključaka na nivou artikulisanja grindhouse ugođaja, međutim, film je u toj meri zanatski ispušten, u toj meri pripovedački raspojasan i besmislen, bez i najosnovnije sposobnosti za razlikovanje važnog od nevažnog, da na kraju deluje kao jedan prilično infantilan film-esej.
Ideja da Danny Trejo igra naslovnog junaka, dovela je do jednog lepog grindhouse insighta koji je naravno jasan svima onima koji prate ovu vrstu filma, a to je cela podvrsta filmova sa zvezdama-debilima, odnosno masa fiolmova u kojima je glavni junak zapravo najslabija karika. Danny Trejo je epizodista, i ubacivanje nega u glavnu rolu ekvivalentno je uzimanju Rona Marchinija koji je navodno namučio Chuck Norisa u kimonu, ali ne i na ekranu, za glavnu ulogu - a takve stvari su se dešavale. Međutim, isto tako, filmovi sa opskurnim mentolima u glavnim ulogama su imali draž u tome što su reditelji istrajavali u forsiranju marginalca do statusa zvezde, dočim je Rodriguez nesiguran i pretrpava film popularnim epizodistima i vinjetama, te se gubi fokus sa glavnog, naslovnog lika i on na kraju ostaje zatrpan nizom viškova.
Film traje 105 minuta a ostavlja utisak kao da traje 155, međutim, iako je slab i naporan, ima izvesnu dozu šarma koja me je držala budnim, a ono bar zbog detalja poput reliciranja scena iz DESPERADOa, namernih grešaka u kontinuitetu sa Mercedesom Jeffa Faheya ili pojavljivanja puce iz EL MARIACHIja.
Ljudi koji ne vole film, a naročito oni koji ne vole akcioni film i misle da je to zabava za budale, mogu čak u izvesnoj meri i uživati u ovoj papazjaniji.
To sve nažalost ne znači, da ovo nije još jedan udarac u zid dead enda sa kojim se RR suočava, niti remeti status THE FACULTYja kao njegovog zapravo ako ne najupečatljivijeg a ono najkonzistentnijeg filma.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment