Pogledao sam THE EXPENDABLES i jedina stvar koja me je obradovala u celom filmu jeste to što sam na kraju video ime Johna Reynoldsa (da bar neko koga znam ima koristi od ovog smeća) i provalio da se Slyov dubler preziva isto kao moj dragi prijatelj.
Sve ostalo što nam je prikazano je zaista jezivo na svim zamislivim nivoima, da citiram Bobana. Nisam očekivao da će EXPENDABLES biti neki naročito ozbiljan film, nisam očekivao ni da će biti na nivou starih akcijaša (koji su, iako je mene lako diskreditovati kao fana Dolpha Lundgrena, ipak bili, fuck it, dobri filmovi uglavnom) i bio sam pripremljen za neku osrednjost.
Međutim, ono što je rezultat EXPENDABLESa je čemer i jad, u glumačkom, scenarističkom, rediteljskom, i što je najpotresnije - elementarnom tehničkom smislu.
Kad je o glumcima reč, prvo treba reći da im je dat nezahvalan zadatak da iako im je akcija primaran vid izražavanja moraju da glume u ogromnoj količini jezivo napisanih dramskih scena. Tu se svako snalazi kako zna - Statham je personality actor, ima šarma, pa se to nekako proguta; Sly je u stanju raspadanja, izgleda kao posrnuli izduvani roid rager; Jet Li je dosta indisponiran, umoran, neubedljiv čak i onda kada radi poteze koje će verovatno moći da izvede i sa osamdeset godina; o podeli mladih roid ragera i potpuno raspadnutom Mickey Rourkeu čiji je simpatični comeback počeo da se pretvara u jednu perverziju ozbiljnih razmera najradije ne bih ni govorio - kao njegov fan iz vremena dok je još bio upotrebljiv, ne mogu da kažem da mi nije drago što Holivud ispravlja nepravdu koju mu je naneo, međutim, mislim da se sad već malo preteralo sa ispravljanjem te nepravde.
Jedini glumac koji je u ovom filmu uspeo da napravi kakvu-takvu kreaciju je Dolph. Njegov lik je prvo jedini među njima koji se ponaša iole uverljivo - on je umoran od ubijanja, navučen je na džank i želi da se iživljava nad protivnicima jer mu je sve dosadilo. To je jedna logična, prirodna emocija, jedini vid promišljanja pozicije stare akcione zvezde u EXPENDABLESu koji je upravo trebalo da bude baziran na tome.
Lundgren i inače u poslednje vreme bolje može da prođe kao izopačeni negativac nego kao akcioni heroj i to mu daje taj spook faktor i u US3: REGENERATION i u EXPENDABLESu, a tragovi toga sežu do Ivana Draga, naravno.
Međutim, Stallone i ostatak ekipe u suštini imaju isti attitude kao Stalloneovi likovi iz osamdesetih, koji doduše jesu patili od istog problema kao pesme Bojana Marovića - junak je bio premlad da ga život toliko samelje. Kako god bilo, Sly, Statham, Rourke, Lundgren i Li su u istom stadijumu samlevenosti iako, nisu baš istih godina. Dakle, što se karaktera tiče, izuzev Lundgrenovog Gunnera, svi ostali su potpuna uravnilovka, bez ikakvih ličnih obeležja.
To bukvalno repliciranje rešenja iz osamdesetih bi moglo proći da nema dve velike razlike u odnosu na tadašnje filmove. Prva razlika je u tome što Slya u to vreme nije bilo degutantno gledati a danas zaista jeste (mada ima i jedan tužniji prizor - Arnie, to je prava tuga) a druga je u tome što su te filmove režirali opasni reditelji, tipovi poput George Pan Cosmatosa, Mark L. Lestera pa čak i Peter MacDonalda.
U ovom filmu međutim imamo glumce koji izazivaju mešavinu gađenja i sažaljenja, a bez ikakvih naznaka da je to namera autora kao recimo u WRESTLERu, i rediteljski koncept koji je mešavina najgeneričnijih savremenih pristupa inscenaciji akcije, dakle brze i efektne tuče po uzoru na rad Jeffa Imade u BOURNE SUPREMACY, pokušaj stvaranja realizma kroz pseudodokumentarne pokrete kamere kao kod Greengrassa inače, sa nekim kao old school set-pieceovima koji su jednolični.
Krvi ima, to je činjenica, ali se na kraju to sve pretvara u jednu CGI grotesku sa kidanjem tela koje ne stvara osećaj bola i frakturama kao stalnim asortimanom borbe čime se gubi moć takvih rešenja da posluže kao akcenat. Setimo se scene kada u filmu RAMBO 3, naslovni junak pogodi sovjetskog vojnika nožem u vrat. To mu je jedini takav kill i zato je tako efektan jer je postavljen kao akcenat. Ovde svaki kill pokušava da bude akcenat, maltene svaka tuča podrazumeva frakturu, amputaciju ili oba, i to na kraju gubi svoj efekat. Licemerno bi bilo da kažem da se žalim što je tako jer iako je akcija mahom slabo realizovana, ona je jedino što me je držalo relativno budnim tokom filma, ali care for what you wish - ako sam ikada želeo da svaki kill bude tako efektan, sada se ispostavlja da to ipak ne ide.
Glavni negativci su Eric Roberts i David Zayas. Zayas je direktno ridikulozan kao latinoamerički diktator. Takve diktatore je eliminisao još Chuck Bronson početkom osamdesetih. Eric Roberts s druge strane, a na osnovu serije ENTOURAGE znamo da je u izvrsnoj formi, ne dobija priliku da se fizički razračunava, iako je on imao svoje oktagonske nastupe u serijalu BEST OF THE BEST. dakle, izuzev Gary Danielsa i Steve Austina koji neupečatljivo stradaju, negativci u ovom filmu su ili upadljivo nemoćni kao Zayas ili neiskorišćeni kao vitki i snažni ER.
U tom smislu EXPENDABLES ni ne pokazuje borbu nego prilično nezanimljivi demolition derby u kome grupa slabo simpatičnih do antipatičnih likova maltretira desetine nekih slabića čiji je jedini claim to evil baziran na dve i po scene u kojima šikaniraju istih desetak statista u ritama.
Nažalost, kada se sve uzme u obzir, teško je biti na bilo koji način zadovoljan filmom u kome je jedini kvalitet mahom nameravana a u manjoj meri ostvarena svirepost akcionih scena pošto ga to svodi na tvrdnje onih koji su se bavili klevetanjm akcijaša osamdesetih i daje im za pravo.
* 1/2 / * * * *
Sve ostalo što nam je prikazano je zaista jezivo na svim zamislivim nivoima, da citiram Bobana. Nisam očekivao da će EXPENDABLES biti neki naročito ozbiljan film, nisam očekivao ni da će biti na nivou starih akcijaša (koji su, iako je mene lako diskreditovati kao fana Dolpha Lundgrena, ipak bili, fuck it, dobri filmovi uglavnom) i bio sam pripremljen za neku osrednjost.
Međutim, ono što je rezultat EXPENDABLESa je čemer i jad, u glumačkom, scenarističkom, rediteljskom, i što je najpotresnije - elementarnom tehničkom smislu.
Kad je o glumcima reč, prvo treba reći da im je dat nezahvalan zadatak da iako im je akcija primaran vid izražavanja moraju da glume u ogromnoj količini jezivo napisanih dramskih scena. Tu se svako snalazi kako zna - Statham je personality actor, ima šarma, pa se to nekako proguta; Sly je u stanju raspadanja, izgleda kao posrnuli izduvani roid rager; Jet Li je dosta indisponiran, umoran, neubedljiv čak i onda kada radi poteze koje će verovatno moći da izvede i sa osamdeset godina; o podeli mladih roid ragera i potpuno raspadnutom Mickey Rourkeu čiji je simpatični comeback počeo da se pretvara u jednu perverziju ozbiljnih razmera najradije ne bih ni govorio - kao njegov fan iz vremena dok je još bio upotrebljiv, ne mogu da kažem da mi nije drago što Holivud ispravlja nepravdu koju mu je naneo, međutim, mislim da se sad već malo preteralo sa ispravljanjem te nepravde.
Jedini glumac koji je u ovom filmu uspeo da napravi kakvu-takvu kreaciju je Dolph. Njegov lik je prvo jedini među njima koji se ponaša iole uverljivo - on je umoran od ubijanja, navučen je na džank i želi da se iživljava nad protivnicima jer mu je sve dosadilo. To je jedna logična, prirodna emocija, jedini vid promišljanja pozicije stare akcione zvezde u EXPENDABLESu koji je upravo trebalo da bude baziran na tome.
Lundgren i inače u poslednje vreme bolje može da prođe kao izopačeni negativac nego kao akcioni heroj i to mu daje taj spook faktor i u US3: REGENERATION i u EXPENDABLESu, a tragovi toga sežu do Ivana Draga, naravno.
Međutim, Stallone i ostatak ekipe u suštini imaju isti attitude kao Stalloneovi likovi iz osamdesetih, koji doduše jesu patili od istog problema kao pesme Bojana Marovića - junak je bio premlad da ga život toliko samelje. Kako god bilo, Sly, Statham, Rourke, Lundgren i Li su u istom stadijumu samlevenosti iako, nisu baš istih godina. Dakle, što se karaktera tiče, izuzev Lundgrenovog Gunnera, svi ostali su potpuna uravnilovka, bez ikakvih ličnih obeležja.
To bukvalno repliciranje rešenja iz osamdesetih bi moglo proći da nema dve velike razlike u odnosu na tadašnje filmove. Prva razlika je u tome što Slya u to vreme nije bilo degutantno gledati a danas zaista jeste (mada ima i jedan tužniji prizor - Arnie, to je prava tuga) a druga je u tome što su te filmove režirali opasni reditelji, tipovi poput George Pan Cosmatosa, Mark L. Lestera pa čak i Peter MacDonalda.
U ovom filmu međutim imamo glumce koji izazivaju mešavinu gađenja i sažaljenja, a bez ikakvih naznaka da je to namera autora kao recimo u WRESTLERu, i rediteljski koncept koji je mešavina najgeneričnijih savremenih pristupa inscenaciji akcije, dakle brze i efektne tuče po uzoru na rad Jeffa Imade u BOURNE SUPREMACY, pokušaj stvaranja realizma kroz pseudodokumentarne pokrete kamere kao kod Greengrassa inače, sa nekim kao old school set-pieceovima koji su jednolični.
Krvi ima, to je činjenica, ali se na kraju to sve pretvara u jednu CGI grotesku sa kidanjem tela koje ne stvara osećaj bola i frakturama kao stalnim asortimanom borbe čime se gubi moć takvih rešenja da posluže kao akcenat. Setimo se scene kada u filmu RAMBO 3, naslovni junak pogodi sovjetskog vojnika nožem u vrat. To mu je jedini takav kill i zato je tako efektan jer je postavljen kao akcenat. Ovde svaki kill pokušava da bude akcenat, maltene svaka tuča podrazumeva frakturu, amputaciju ili oba, i to na kraju gubi svoj efekat. Licemerno bi bilo da kažem da se žalim što je tako jer iako je akcija mahom slabo realizovana, ona je jedino što me je držalo relativno budnim tokom filma, ali care for what you wish - ako sam ikada želeo da svaki kill bude tako efektan, sada se ispostavlja da to ipak ne ide.
Glavni negativci su Eric Roberts i David Zayas. Zayas je direktno ridikulozan kao latinoamerički diktator. Takve diktatore je eliminisao još Chuck Bronson početkom osamdesetih. Eric Roberts s druge strane, a na osnovu serije ENTOURAGE znamo da je u izvrsnoj formi, ne dobija priliku da se fizički razračunava, iako je on imao svoje oktagonske nastupe u serijalu BEST OF THE BEST. dakle, izuzev Gary Danielsa i Steve Austina koji neupečatljivo stradaju, negativci u ovom filmu su ili upadljivo nemoćni kao Zayas ili neiskorišćeni kao vitki i snažni ER.
U tom smislu EXPENDABLES ni ne pokazuje borbu nego prilično nezanimljivi demolition derby u kome grupa slabo simpatičnih do antipatičnih likova maltretira desetine nekih slabića čiji je jedini claim to evil baziran na dve i po scene u kojima šikaniraju istih desetak statista u ritama.
Nažalost, kada se sve uzme u obzir, teško je biti na bilo koji način zadovoljan filmom u kome je jedini kvalitet mahom nameravana a u manjoj meri ostvarena svirepost akcionih scena pošto ga to svodi na tvrdnje onih koji su se bavili klevetanjm akcijaša osamdesetih i daje im za pravo.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment