Pogledao sam RESIDENT EVIL: AFTERLIFE u 2D i šta da kažem sem da je Paul WS Anderson velemajstor!
Ovakav akcijaš je nedostajao u sezoni, Anderson prži iz sve snage, ubacuje sve što je video u proteklih 20 godina kad je reč o akciji, ima tu ponajviše MATRIXa, i to ne samo na planu inscenacije akcije već i glavnog negativca koji jako podseća na Agent Smitha, ali ima tu i njegovih obeležja.
Pre svega, ono po čemu je PWS već poznat a to su gejmerski momenti. Ovo je možda i najbolji film sa osećajem gameplaya za sada jer za razliku od PANDORUMa koji deluje kao da neko drugi igra igra, RESIDENT EVIL: AFTERLIFE deluje kao da gledalac igra igru. To je postignuto na dva nivoa. Na prvom nivou, Milla ima harizmu, Ali ima harizmu, Wentworth je dovoljno cool, dakle postoje neki bazični elementi ljudskog faktora na koje se gledalac može pozvati.
Međutim, drugi plan je mnogo važniji. Tamo gde se INCEPTION iscrpljuje na nivou tutoriala i taktičke igre (namerna smrt kao žrtva/adut) RESIDENT EVIL nadoknađuje užitkom čiste pucačine. Za razliku od RESIDENT EVIL igre u kojoj pucanje nije baš lako, AFTERLIFE je kao igranje odličnog sandboxa sa nekim cheatom koji nudi besmrtnost - i shodno tome činjenje onoga što bi svako učinio a to je apsolutno iživljavanje. Sve ono što u nekom gameplayu igrač priželjkuje da izvede, u cheatovanoj besmrtnosti i izvodi.
Anderson nas je doveo na to mesto. Film je toliko gejmerski da neki kadrovi poput vojnika koji dotrčavaju na početku da naprave zasedu ili negativac koji je snimljen iz donjeg rakursa kako uzleće helikopterom čak i izgledaju formalno kao oni video segmenti igre koji u sred nivoa komplikuju plot tipa "druže, imamo iznenađenje, tu je još vojnika iako si demontirao bombu" ili "negativac opet ode - nivo nije gotov, moraš da ga juriš". Dakle, gejmerska ortodoksija na delu.
Tako je i na nivou određenih scena. recimo upad kloniranih Milla (pomen kloniranih Mila zvuči kao nešto za Willa Smile ) na početku je potpuno kao neki multiplayer shooter koji ili igraš s nekim ili se sam prebacuješ iz tela u telo kako koji protagonista strada. čak ima i par kadrova koji su potpuno na tragu toga tipa kada iz gornjeg rakursa, po dubini imamo dva plana, spratove na kojima po jedna Milla čisti prostoriju.
U domen čistog iživljavanja spada stunt sa avionom koji pokosi zombije. a o skoku sa zgrade zatvora da i ne govorimo. To je totalna perverzija. Smile
Dakle, pored osećaja cheatovane igre, u najboljem smislu, Anderson uspeva da prodre u psihu svog tipičnog gledaoca i učini da junaci čine sve ono što bi taj gledalac želeo.
Dakle, junaci ovde nisu u funkciji priče, niti su u funkciji vlastitog izgrađenog karaktera. Oni su tu da rade ono što Andersonov profajlovani gledalac želi i što se mene tiče, u tome manje-više uspeva.
To je osnovni utisak o samoj egzekuciji. Film nisam gledao u 3D ali po načinu kadriranja, insistiranju na dubini kadra i tempu koji je malo sporiji, jasno je da je film sniman za 3D, i da su pojedine kretnje kamere vrlo efektne u svojoj vrtoglavosti, naročito pri početku, kao i da su efekti mase zombija na ulicama LA pravljeni za 3D jer su mutni u 2D.
Kad je reč o setingu, Anderson dosta preuzima od Carpentera, ali naravno to radi sa dosta ekstrovertnosti, bez pretenzija, no eho ESCAPE FORM NY/LA i PRECINCTa se oseća.
Gde je mesto ovog filma u tetralogiji? Jako visoko, možda i na samom vrhu. Ako već nije najkonzistentniji film u akademskom smislu, AFTERLIFE je onda najinovativniji zbog uvođenja gejmerske dramaturgije u punom sjaju, i pravog 3Da.
* * * / * * * *
Ovakav akcijaš je nedostajao u sezoni, Anderson prži iz sve snage, ubacuje sve što je video u proteklih 20 godina kad je reč o akciji, ima tu ponajviše MATRIXa, i to ne samo na planu inscenacije akcije već i glavnog negativca koji jako podseća na Agent Smitha, ali ima tu i njegovih obeležja.
Pre svega, ono po čemu je PWS već poznat a to su gejmerski momenti. Ovo je možda i najbolji film sa osećajem gameplaya za sada jer za razliku od PANDORUMa koji deluje kao da neko drugi igra igra, RESIDENT EVIL: AFTERLIFE deluje kao da gledalac igra igru. To je postignuto na dva nivoa. Na prvom nivou, Milla ima harizmu, Ali ima harizmu, Wentworth je dovoljno cool, dakle postoje neki bazični elementi ljudskog faktora na koje se gledalac može pozvati.
Međutim, drugi plan je mnogo važniji. Tamo gde se INCEPTION iscrpljuje na nivou tutoriala i taktičke igre (namerna smrt kao žrtva/adut) RESIDENT EVIL nadoknađuje užitkom čiste pucačine. Za razliku od RESIDENT EVIL igre u kojoj pucanje nije baš lako, AFTERLIFE je kao igranje odličnog sandboxa sa nekim cheatom koji nudi besmrtnost - i shodno tome činjenje onoga što bi svako učinio a to je apsolutno iživljavanje. Sve ono što u nekom gameplayu igrač priželjkuje da izvede, u cheatovanoj besmrtnosti i izvodi.
Anderson nas je doveo na to mesto. Film je toliko gejmerski da neki kadrovi poput vojnika koji dotrčavaju na početku da naprave zasedu ili negativac koji je snimljen iz donjeg rakursa kako uzleće helikopterom čak i izgledaju formalno kao oni video segmenti igre koji u sred nivoa komplikuju plot tipa "druže, imamo iznenađenje, tu je još vojnika iako si demontirao bombu" ili "negativac opet ode - nivo nije gotov, moraš da ga juriš". Dakle, gejmerska ortodoksija na delu.
Tako je i na nivou određenih scena. recimo upad kloniranih Milla (pomen kloniranih Mila zvuči kao nešto za Willa Smile ) na početku je potpuno kao neki multiplayer shooter koji ili igraš s nekim ili se sam prebacuješ iz tela u telo kako koji protagonista strada. čak ima i par kadrova koji su potpuno na tragu toga tipa kada iz gornjeg rakursa, po dubini imamo dva plana, spratove na kojima po jedna Milla čisti prostoriju.
U domen čistog iživljavanja spada stunt sa avionom koji pokosi zombije. a o skoku sa zgrade zatvora da i ne govorimo. To je totalna perverzija. Smile
Dakle, pored osećaja cheatovane igre, u najboljem smislu, Anderson uspeva da prodre u psihu svog tipičnog gledaoca i učini da junaci čine sve ono što bi taj gledalac želeo.
Dakle, junaci ovde nisu u funkciji priče, niti su u funkciji vlastitog izgrađenog karaktera. Oni su tu da rade ono što Andersonov profajlovani gledalac želi i što se mene tiče, u tome manje-više uspeva.
To je osnovni utisak o samoj egzekuciji. Film nisam gledao u 3D ali po načinu kadriranja, insistiranju na dubini kadra i tempu koji je malo sporiji, jasno je da je film sniman za 3D, i da su pojedine kretnje kamere vrlo efektne u svojoj vrtoglavosti, naročito pri početku, kao i da su efekti mase zombija na ulicama LA pravljeni za 3D jer su mutni u 2D.
Kad je reč o setingu, Anderson dosta preuzima od Carpentera, ali naravno to radi sa dosta ekstrovertnosti, bez pretenzija, no eho ESCAPE FORM NY/LA i PRECINCTa se oseća.
Gde je mesto ovog filma u tetralogiji? Jako visoko, možda i na samom vrhu. Ako već nije najkonzistentniji film u akademskom smislu, AFTERLIFE je onda najinovativniji zbog uvođenja gejmerske dramaturgije u punom sjaju, i pravog 3Da.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment