Pogledao sam ŽENU SA SLOMLJENIM NOSEM Srđana Koljevića. Kao neko ko je svoj profesionalni rad i akademsku karijeru u priličnoj meri ugrozio analizirajujući njegov rad kroz kritike i kao neko ko ga otvoreno nazvao jahačam naše filmske apokalipse, već mesecima bivam tizovan od svih onih koji su gledali ŽENU da je to film "za mene" i da me neće "razočarati".
Nažalost, ŽENA me je razočarala jer od nje nisam dobio ono što su svi očekivali da će mi pružiti a to je gorivo za dalju elaboraciju Koljevićevog pogubnog uticaja na naš film. Doduše, možda je problem i u meni, naime odavno me sve ono što je loše u našoj kinematografiji ne potresa kao ranije, i trudim se da frustracije doživljavam pozitivno, koliko god je to moguće.
S druge strane, čini mi se da i dalje nisam zaboravio one osnovne postulate pisanja o lošim filmovima koje sam svojevremeno savladao na kursu PRa u Hezbolahu, kada naiđe prava prilika kao što je recimo bila BESA.
Dakle, problem donekle jeste u meni ali jeste i u novom Koljevićevom filmu.
Naime, već je reakcija na Koljevićev film umanjena time što je film promašaj u onom domenu u kome je trebalo da bude hit. Nije otišao na festivale, po gradu se čak i najbliži saradnici sprdaju sa njim, svi koji su ga gledali, čak i oni najtolerantniji misle da je to bezveze, u najmanju ruku mlako. U takvim okolnostima, kada je film izgubio tlo pod nogama, zaista nisam potreban ja da ga overavam.
Štaviše, moram priznati da mi je nekako i žao što je sve tako ispalo i što se jedna zabluda i pogrešan put konačno tako i pokazala u filmu za koji se čini kao da su ga svi doživljavali kao novi korak u karijeri.
Ipak, taj novi korak nije mogao da se ostvari u jednom tako potrošenom filmu, sa do te mere potrošenim idejama, i toliko ponavljanja starih rešenja. Od samog scenarija koji se bavi trima ukrštenim pričama koje imaju snažan eho nesnimljenog OBORENOG POGLEDA te snimljenih KLOPKE i LJUBAVI I DRUGIH ZLOČINA, ali bez ionako dubiozne svežine bilo kod god tih filmova, sa nejasnim odnosima među likovima čija polurazumljivost proizilazi iz pokušaja suptilnosti, krajnje neuspelog; ljubavnim pričama koje ne sadrže previše ljubavi u sebi - odnosno padaju na onom najdelikatnijem terenu a to je ubeđivanje gledalaca zašto su to dvoje ljudi jedno za drugo; sa ponovnom eksploatacijom Bosne i izbeglica koja je postala deplasirana iz prostog razloga što je Dejton potpisan pre 15 godina i naprosto taj problem više ne postoji u tom obliku, ti ljudi su se snašli, prilagodili i od jarana neumitno postali ortaci; nekim pseudocrnotalasovskim prikazom života ljudi sa margine koji je toliko bajat da već tokom sedamdesetih nije mogao da prođe u scenarijima Gordana Mihića. Dakle, sve to je pre svega zamorno. Nema tu nečeg novog, ma koliko loše bilo, nema tu ni kvaliteta niti produbljivanja ambisa sa čijim je iskopavanjem počeo Koljević pre nekih dvanaestak godina.
Štaviše, ovaj film deluje kao delo koje označava kraj jedne ere. U njemu se oseća, po meni, nešto slično kao u STRŠLJENU kada sam i locirao Koljevića kao simptom a to je taj utisak da posle njega stvari neće biti iste. Ako je STRŠLJEN bio uvod u užas mislim da je ŽENA zaključenje. Naprosto, ovo je ćorsokak koga su svi svesni, i iako će možda biti još filmova na ovom tragu, oni nepovratno ispadaju iz mejnstrima kako kod nas, tako i kod inostranih partnera koji to sve blagonaklono podržavaju.
O kraju jedne epohe, svedoči i krajnje indiferentna gluma. Nebojša Glogovac je prosto istu tu ulogu simpatičnog marginalca-emotivca odigrao više puta nego što je trebalo i u ovom filmu ta filmska persona je umorna, čini se kao da je njemu samom to dosadilo. Branka Katić, koja je u istoj godini overila Michaela Manna i Koljevića što jeste specifičan kuriozitet, kao da se više ne snalazi u našoj kinematografiji i njena uloga je bazirana na površinskoj manifestaciji karaktera, kao mali flešbek na neke njene ranije uloge poput UBISTVA S PREDUMIŠLJAJEM. Anica Dobra, pak, više uopšte ne uspeva da se snađe, deluje preumorno čak i da uključi njen poznati šarm i dar za komiku. Slično važi i za Vuka Kostića, i za Nadu Šargin. Jedino što je iole zabavno jeste uloga Nikole Rakočevića kao gimnazijalca koja deluje kao prikvel ŠIŠANJA.
Dakle, glumce je napustila volja, i oni više ne pružaju svoje standardne partije u ovakvom filmu.
Po reakciji publike u bioskopu, rekao bih da film ne uspeva da generiše simpatije kakve bi želeo. Iako bi u teoriji urbana melodrama mogla da napravi dobar rezultat, čini mi se da ŽENA SA SLOMLJENIM NOSEM neće prevazići skor ČEKAJ ME JA SIGURNO NEĆU DOĆI od tridesetak hiljada gledalaca što je za Koljevića ipak slabo ako imamo na umu da je SIVI KAMION imao stotinak hiljada.
ŽENA SA SLOMLJENIM NOSEM je film koji iscrpljuje i zamara. I to je sve.
Nažalost, ŽENA me je razočarala jer od nje nisam dobio ono što su svi očekivali da će mi pružiti a to je gorivo za dalju elaboraciju Koljevićevog pogubnog uticaja na naš film. Doduše, možda je problem i u meni, naime odavno me sve ono što je loše u našoj kinematografiji ne potresa kao ranije, i trudim se da frustracije doživljavam pozitivno, koliko god je to moguće.
S druge strane, čini mi se da i dalje nisam zaboravio one osnovne postulate pisanja o lošim filmovima koje sam svojevremeno savladao na kursu PRa u Hezbolahu, kada naiđe prava prilika kao što je recimo bila BESA.
Dakle, problem donekle jeste u meni ali jeste i u novom Koljevićevom filmu.
Naime, već je reakcija na Koljevićev film umanjena time što je film promašaj u onom domenu u kome je trebalo da bude hit. Nije otišao na festivale, po gradu se čak i najbliži saradnici sprdaju sa njim, svi koji su ga gledali, čak i oni najtolerantniji misle da je to bezveze, u najmanju ruku mlako. U takvim okolnostima, kada je film izgubio tlo pod nogama, zaista nisam potreban ja da ga overavam.
Štaviše, moram priznati da mi je nekako i žao što je sve tako ispalo i što se jedna zabluda i pogrešan put konačno tako i pokazala u filmu za koji se čini kao da su ga svi doživljavali kao novi korak u karijeri.
Ipak, taj novi korak nije mogao da se ostvari u jednom tako potrošenom filmu, sa do te mere potrošenim idejama, i toliko ponavljanja starih rešenja. Od samog scenarija koji se bavi trima ukrštenim pričama koje imaju snažan eho nesnimljenog OBORENOG POGLEDA te snimljenih KLOPKE i LJUBAVI I DRUGIH ZLOČINA, ali bez ionako dubiozne svežine bilo kod god tih filmova, sa nejasnim odnosima među likovima čija polurazumljivost proizilazi iz pokušaja suptilnosti, krajnje neuspelog; ljubavnim pričama koje ne sadrže previše ljubavi u sebi - odnosno padaju na onom najdelikatnijem terenu a to je ubeđivanje gledalaca zašto su to dvoje ljudi jedno za drugo; sa ponovnom eksploatacijom Bosne i izbeglica koja je postala deplasirana iz prostog razloga što je Dejton potpisan pre 15 godina i naprosto taj problem više ne postoji u tom obliku, ti ljudi su se snašli, prilagodili i od jarana neumitno postali ortaci; nekim pseudocrnotalasovskim prikazom života ljudi sa margine koji je toliko bajat da već tokom sedamdesetih nije mogao da prođe u scenarijima Gordana Mihića. Dakle, sve to je pre svega zamorno. Nema tu nečeg novog, ma koliko loše bilo, nema tu ni kvaliteta niti produbljivanja ambisa sa čijim je iskopavanjem počeo Koljević pre nekih dvanaestak godina.
Štaviše, ovaj film deluje kao delo koje označava kraj jedne ere. U njemu se oseća, po meni, nešto slično kao u STRŠLJENU kada sam i locirao Koljevića kao simptom a to je taj utisak da posle njega stvari neće biti iste. Ako je STRŠLJEN bio uvod u užas mislim da je ŽENA zaključenje. Naprosto, ovo je ćorsokak koga su svi svesni, i iako će možda biti još filmova na ovom tragu, oni nepovratno ispadaju iz mejnstrima kako kod nas, tako i kod inostranih partnera koji to sve blagonaklono podržavaju.
O kraju jedne epohe, svedoči i krajnje indiferentna gluma. Nebojša Glogovac je prosto istu tu ulogu simpatičnog marginalca-emotivca odigrao više puta nego što je trebalo i u ovom filmu ta filmska persona je umorna, čini se kao da je njemu samom to dosadilo. Branka Katić, koja je u istoj godini overila Michaela Manna i Koljevića što jeste specifičan kuriozitet, kao da se više ne snalazi u našoj kinematografiji i njena uloga je bazirana na površinskoj manifestaciji karaktera, kao mali flešbek na neke njene ranije uloge poput UBISTVA S PREDUMIŠLJAJEM. Anica Dobra, pak, više uopšte ne uspeva da se snađe, deluje preumorno čak i da uključi njen poznati šarm i dar za komiku. Slično važi i za Vuka Kostića, i za Nadu Šargin. Jedino što je iole zabavno jeste uloga Nikole Rakočevića kao gimnazijalca koja deluje kao prikvel ŠIŠANJA.
Dakle, glumce je napustila volja, i oni više ne pružaju svoje standardne partije u ovakvom filmu.Po reakciji publike u bioskopu, rekao bih da film ne uspeva da generiše simpatije kakve bi želeo. Iako bi u teoriji urbana melodrama mogla da napravi dobar rezultat, čini mi se da ŽENA SA SLOMLJENIM NOSEM neće prevazići skor ČEKAJ ME JA SIGURNO NEĆU DOĆI od tridesetak hiljada gledalaca što je za Koljevića ipak slabo ako imamo na umu da je SIVI KAMION imao stotinak hiljada.
ŽENA SA SLOMLJENIM NOSEM je film koji iscrpljuje i zamara. I to je sve.
No comments:
Post a Comment