Pogledao sam THE JERICHO MILE, dugo vremena nedostupni debi Michaela Manna, TV film koji je u svoje vreme izdominirao na Emmyjima i započeo njegovu uspešnu televizijsku karijeru.
Ovaj TV film bi se najbolje mogao opisati kao ROCKY u zatvoru, s tim što se glavni junak bavi srednjeprugaškim trčanjem. Mann se snalazi kao riba u vodi u zatvoru. Film je sniman na autentičnoj lokaciji sa podelom koju su činili glumci i zatvorenici i očigledno je da Manna mnogo više lože rasne tenzije među mačo bandama nego priča o trčanju koja u sebi svakako sadrži određene elemente idealizma, ali je daleko od zašećerenosti i naivnosti. Izuzev glavnog junaka koji je na dooživotnoj robiji zbog zločina iz strasti sa kojim se gledaoci mogu identifikovati, i pomalo prenaglašene emocije koju iznosi Peter Strauss u toj ulozi (to nadoknađuje odličnom fizičkom spremom u scenama trčanja), ostatak filma začuđujuće deluje autentično.
Međutim, rekao bih da je tako tvrd prikaz zatvora i politike u njemu jedino i mogao biti prikazan pod krinkom "inspirativne" priče o trkaču.
Ono što je najznačajniji zahvat Manna u odnosu na trkačku priču jeste to što uspeva da izbegne pojednostavljivanje i naivne emocije u njenom prikazu. Uprkos tome što je mogao imati boljeg glumca od Peter Straussa za tu ulogu, Mann vrlo dobro stvara dilemu da li je sportski fanatizam stvar endemskog olimpizma ili pukog narcizma i sebičluka glavnog junaka.
Vizuelni koncept je poludokumentarni, snimano je prljavo, što je idealno sa postizanje utiska autentičnosti. Ne čudi da je sa ovakvim debijem, Mann uspeo da se nametne kao nosilac nečeg novog i energičnog na sceni, i da podseti na ranije televizijske asove poput Siegela i Aldricha.
Ovaj TV film bi se najbolje mogao opisati kao ROCKY u zatvoru, s tim što se glavni junak bavi srednjeprugaškim trčanjem. Mann se snalazi kao riba u vodi u zatvoru. Film je sniman na autentičnoj lokaciji sa podelom koju su činili glumci i zatvorenici i očigledno je da Manna mnogo više lože rasne tenzije među mačo bandama nego priča o trčanju koja u sebi svakako sadrži određene elemente idealizma, ali je daleko od zašećerenosti i naivnosti. Izuzev glavnog junaka koji je na dooživotnoj robiji zbog zločina iz strasti sa kojim se gledaoci mogu identifikovati, i pomalo prenaglašene emocije koju iznosi Peter Strauss u toj ulozi (to nadoknađuje odličnom fizičkom spremom u scenama trčanja), ostatak filma začuđujuće deluje autentično.
Međutim, rekao bih da je tako tvrd prikaz zatvora i politike u njemu jedino i mogao biti prikazan pod krinkom "inspirativne" priče o trkaču.
Ono što je najznačajniji zahvat Manna u odnosu na trkačku priču jeste to što uspeva da izbegne pojednostavljivanje i naivne emocije u njenom prikazu. Uprkos tome što je mogao imati boljeg glumca od Peter Straussa za tu ulogu, Mann vrlo dobro stvara dilemu da li je sportski fanatizam stvar endemskog olimpizma ili pukog narcizma i sebičluka glavnog junaka.
Vizuelni koncept je poludokumentarni, snimano je prljavo, što je idealno sa postizanje utiska autentičnosti. Ne čudi da je sa ovakvim debijem, Mann uspeo da se nametne kao nosilac nečeg novog i energičnog na sceni, i da podseti na ranije televizijske asove poput Siegela i Aldricha.
No comments:
Post a Comment