Pogledao sam LOVELACE Roba Epsteina i Jeffrey Friedmana, igrani film dvojice poznatih gej aktivista i dokumentarista koji su snimili i nekoliko zanimljivih radova na temu istorije Holivuda kao što je recimo kapitalni CELLULOID CLOSET. LOVELACE je međutim prilično slab film i to pre svega zato što ne uspeva da obuhvati osnovni problem njene životne priče, a to je period iskupljenja kada je potpuno preokrenula svoj stav prema pornografiji. Linda Lovelace je rodonačelnik tog "Linda fenomena" koji je masovan i postoji niz primera porno zvezda koje su se ponašale pokajnički posle izlaska iz porno industrije.
Epstein i Friedman nisu mnogo talentovani za igranu formu ali jesu inteligentni i svesni su da je ključ Lindine priče u tome. Međutim oni nisu u stanju da proniknu u formu kojom bi to prikazali. Otud oni snimaju film u kome može da se snađe samo neko ko je upoznat sa njenom biografijom. Mnoge činjenice plasiraju kroz dijalog (recimo, fakti o detetu datom na usvajanje), u priči o osobi za koju se sumnjalo da laže, a neke stvari prikazuju kroz radnju iako spadaju među nepotvrđene Lindine priče.
Podela filma na dva dela, u formi svojevrsne rašomonijade gde prva polovina nudi glamuroznu priču o putu jedne stidljive devojke (koja je doduše već stigla da ima jedno vanbračno dete) do statusa zvezde a druga nudi preklapanje sa prvim delom prikazujući "mračnu" stranu, ali nudeći i neke nove detalje, pokazuje da su Epstein i Friedman svesni složenosti priče u koju su se upleli, ali ovim rešenjem ne uspevaju da to razreše. Svakako da ovaj koncept sa dve strane medalje deluje dobro na papiru, ali u realizaciji, naročito ovako zbrzanoj ostaje više interesantan nego efektan. No, u svakom slučaju, sam pokušaj je hvale vredan i pokazuje da su Epstein i Friedman ozbiljni ljudi.
Uloga Linde Lovelace je jako dugo bila predmet čežnje među mladim glumicama koje su u njoj videle materijal za oskara. I zbilja, u dobrom filmu na tu temu, neka mlada glumica je lako mogla da osvoji barem nominaciju. Nažalost,. LOVELACE nije dobar film tako da će trud Amande Seyfried ostati nenagrađen, a u sklopu neispunjenih očekivanja od kojih vrvi film, ona čini sve što može. Ipak, Amanda Seyfried nije dovoljno harizmatična da digne film uprkos svemu, no da je sve oko nje bilo bolje, sigurno bi ovaj doprinos bio cenjeniji.
Lik Chucka Traynora je slabo razvijen. On je prikazan kao magnetični luzer koji je zaveo mladu, naivnu devojku, koristio je da finansira svoje poroke, ali u njemu je moralo biti još nečega čim je potom isto uradio i sa Marilyn Chambers. Film ga prikazuje kao sitnog prevaranta koji se povlači pred ljudima koje vidi kao jače od sebe, i samim tim bi trebalo da bude intrigantnije kako je uspeo da "administrira" dve najveće porno zvezde svog doba. Cronenberg ga recimo opisuje kada govori o snimanju filma RABID, on se često javlja u raznim pričama, ali LOVELACE ga prikazuje krajnje simplifikovano, ne nudi nam mogućnost da vidimo čime je on zapravo držao te žene u pokornosti čak i kada se pored njih pojave još iskusniji tipovi poput Hugh Hefnera.
Sa trajanjem od sat i po čini se da je u nekom trenutku došlo i do toga da se naprosto "odustane" od ambicioznije forme i napravi efikasna melodrama, i da je ambicija koju su Epstein i Friedman verovatno zatomljena. Isto tako, reklo bi se da je barem za sada ova zanimljiva tema potrošena. Uprkos tome što je referisaona mnoge istorijske ličnosti BOOGIE NIGHTS ipak nije bio istinita priča, i za sada se još nije pojavio igrani film koji će sve to obuhvatiti. Naslovi kao što su WONDERLAND ili LOVELACE nude samo mlake fragmente jedne mnogo šire priče. Otud BOOGIE NIGHTS ostaje i dalje najvažniji film na tu temu.
* * / * * * *
Epstein i Friedman nisu mnogo talentovani za igranu formu ali jesu inteligentni i svesni su da je ključ Lindine priče u tome. Međutim oni nisu u stanju da proniknu u formu kojom bi to prikazali. Otud oni snimaju film u kome može da se snađe samo neko ko je upoznat sa njenom biografijom. Mnoge činjenice plasiraju kroz dijalog (recimo, fakti o detetu datom na usvajanje), u priči o osobi za koju se sumnjalo da laže, a neke stvari prikazuju kroz radnju iako spadaju među nepotvrđene Lindine priče.
Podela filma na dva dela, u formi svojevrsne rašomonijade gde prva polovina nudi glamuroznu priču o putu jedne stidljive devojke (koja je doduše već stigla da ima jedno vanbračno dete) do statusa zvezde a druga nudi preklapanje sa prvim delom prikazujući "mračnu" stranu, ali nudeći i neke nove detalje, pokazuje da su Epstein i Friedman svesni složenosti priče u koju su se upleli, ali ovim rešenjem ne uspevaju da to razreše. Svakako da ovaj koncept sa dve strane medalje deluje dobro na papiru, ali u realizaciji, naročito ovako zbrzanoj ostaje više interesantan nego efektan. No, u svakom slučaju, sam pokušaj je hvale vredan i pokazuje da su Epstein i Friedman ozbiljni ljudi.
Uloga Linde Lovelace je jako dugo bila predmet čežnje među mladim glumicama koje su u njoj videle materijal za oskara. I zbilja, u dobrom filmu na tu temu, neka mlada glumica je lako mogla da osvoji barem nominaciju. Nažalost,. LOVELACE nije dobar film tako da će trud Amande Seyfried ostati nenagrađen, a u sklopu neispunjenih očekivanja od kojih vrvi film, ona čini sve što može. Ipak, Amanda Seyfried nije dovoljno harizmatična da digne film uprkos svemu, no da je sve oko nje bilo bolje, sigurno bi ovaj doprinos bio cenjeniji.
Lik Chucka Traynora je slabo razvijen. On je prikazan kao magnetični luzer koji je zaveo mladu, naivnu devojku, koristio je da finansira svoje poroke, ali u njemu je moralo biti još nečega čim je potom isto uradio i sa Marilyn Chambers. Film ga prikazuje kao sitnog prevaranta koji se povlači pred ljudima koje vidi kao jače od sebe, i samim tim bi trebalo da bude intrigantnije kako je uspeo da "administrira" dve najveće porno zvezde svog doba. Cronenberg ga recimo opisuje kada govori o snimanju filma RABID, on se često javlja u raznim pričama, ali LOVELACE ga prikazuje krajnje simplifikovano, ne nudi nam mogućnost da vidimo čime je on zapravo držao te žene u pokornosti čak i kada se pored njih pojave još iskusniji tipovi poput Hugh Hefnera.
Sa trajanjem od sat i po čini se da je u nekom trenutku došlo i do toga da se naprosto "odustane" od ambicioznije forme i napravi efikasna melodrama, i da je ambicija koju su Epstein i Friedman verovatno zatomljena. Isto tako, reklo bi se da je barem za sada ova zanimljiva tema potrošena. Uprkos tome što je referisaona mnoge istorijske ličnosti BOOGIE NIGHTS ipak nije bio istinita priča, i za sada se još nije pojavio igrani film koji će sve to obuhvatiti. Naslovi kao što su WONDERLAND ili LOVELACE nude samo mlake fragmente jedne mnogo šire priče. Otud BOOGIE NIGHTS ostaje i dalje najvažniji film na tu temu.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment