400 DAYS

Pogledao sam 400 DAYS Matta Ostermana. Posle mikrobudžetnog debija, Osterman je snimio niskobudžetni film koji je na nivou premise i podele imao dosta zanimljivu zamisao. Osterman je ispunio ono o čemu često razmišljaju fanovi serija, a to je spajanje grupe glumaca iz neke serije na filmu i korišćenje njihove harizme, eventualne hemije i činjenice da imaju masovnu fanbazu a nisu skupi. U 400 DAYS igra Brandon Routh, nekadašnji Superman koji je potom zaigrao Atoma u Arrowu, Caity Lotz koja je zaigrala Canary u ARROWu i Tom Cavanagh koji igra Zooma u FLASHu. To su sve glumci iz CWjevog aktuelnog televizijskog univerzuma, premda je zanimljivo da u pomenutim serijama oni zapravo nemaju ozbiljan screentime jedni sa drugima. Ipak, teško je pretpostaviti da Osterman i producenti nisu na određeni način ukalkulisali njihovo CW iskustvo.

Premisa filma je vrlo zanimljiva, i preuzeta delimično iz Ballardove priče THIRTEEN TO CENTAURUS i govori o grupi astronauta koji na zemlji treba da provedu četiri stotine dana zatvoreni u simulaciji svemirskog leta. Kada prođe to vreme, oni izlaze napolje i zatiču zbunjujuću stuaciju.

Nažalost, uprkos tome što je ideja onoga što oni zatiču i što je svojevrsni payoff ove premise relativno zanimljiva, od Ostermana sam očekivao nešto što će biti mnogo više loopy, i mnogo kreativnije. Čini mi se da je u ovom filmu Osterman stavio već akcenat na atmosferu i tu je pogrešio jer uprkos solidnoj glumačkoj ekipi koja je sposobna da napravi neke vrlo zanimljive rezultate, nije imao produkcioni dizajn kojim bi mogao da je isprati.

Vizuelna svedenost ambijenata je vapila za stvaranjem atmosfere kroz zanimljive koncepte u priči, preokrete i iznenađenja, i u tom pogledu, Osterman nije pružio ono što se od njega očekivalo. Na kraju, ne mogu reći da me je 400 DAYS zabavio i zainteresovao u onoj meri u kojoj je čak i sa istom tom premisom mogao. Ako je Osterman želeo da iskoristi ovaj film kao showcase, nisam siguran da je ispunio tvoj cilj, sa ograničenim budžetom pokazao je da pruža vrlo limitirane rezultate, a svoje omaže filmu osamdesetih kroz blagu arhaiziranost postupka nije uspeo da dovede do nivao kakav je recimo napravio Mickle, pa čak ni do nivoa Windgardovog filma GUEST, iako je 400 DAYS ipak daleko smisleniji.

Na kraju krajeva, ovaj ipak podnošljivi low budget SF postaje pomalo i critic proof jer evidentno dolazi iz skromne produkcije. 400 DAYS nije nešto ali voleo bih opet da gledam neki ovakav film. 

* * / * * * *