Pogledao sam THE CURSE OF DOWNERS GROVE Derricka Martinija čiji je solidni indie proboj producirao Martin Scorsese a ovog puta se okreće nečemu što je neobičan žanrovski hibrid. Derrick Martini je zajedno sa Bret Easton Ellisom adaptirao roman Michaela Hornburga o američkoj varošici poznatoj po tome što je prati kletva da svake godine jedan maturant gine pre završetka škole.
Šanse da poginu se povećavaju grupi maturanata koji se nalaze u vrlo intenzivnom ljubavnom trouglu, posle pokušaja silovanja na žurci.
THE CURSE OF DOWNERS GROVE je žanrovski hibrid i rekao bih da je u ovom slučaju to više nedostatak, odnosno rizik nego prednost filma. Naime, Martinijeva inscenacija i atmosfera su prilično vibrantni ali film na dosta osetljivoj granici između indie melodrame i žanrovskog filma ne uspeva da nađe pravi balans. Naime, na kraju cele priče, THE CURSE OF DOWNERS GROVE ima niz suviše naivnih rešenja na nivou scenarija da bi bio indie ili bilo kakva druga melodrama per se, ali nema ni dovoljno žanrovskog gradiva da bi bio horor ili triler, mada nota bene, iako premisa vuče na neki FINAL DESTINATION i uprkos tome što se autori poigravaju natprirodnim elementima ovaj film ponajmanje ima elemenata horora. Međutim, nekakvog trilera zbilja ima a ima i jedna scena u kojoj junakinja uzima stvar u svoje ruke ili preciznije rečeno, uzima pušku u svoje ruke i kreće da rešava stvari pucanjem, čime se THE CURSE OF DOWNERS GROVE može zapravo svrstati uz filmove poput COLD IN JULY ili THE GUEST u kojima se prave omaži 80s estetici, a samim tim na neki način i filmu IT FOLLOWS. U ovom rangiranju, THE CURSE OF DOWNERS GROVE uspeva da bude svakako bolji od GUESTa ali ne i od druga dva.
Kao i u LYME LIFEu i u CURSEu, Martini ima dara da napravi atmosferu, da estetizuje stvari, i sporadično ima živosti među karakterima, naročito epizodnim. Ipak, rekao bih da na kraju ne uspeva da kapitalizuje tu liniju priče. Ako imamo u vidu da je Bret Easton Ellis bio scenarista, od njega se svakako očekivalo NEŠTO. Ali, njegove ekranizacije, koliko god da neke od njih poput LESS THAN ZERO imaju generacijski značaj, ipak nisu baš poznate kao dobri filmovi, te samim tim ne znam zašto bi se i ovog puta očekivalo od Breta da zablista na ekranu. Odnosno, zašto bi se od Breta očekivalo da ima tako savršenu kontrolu nad scenarističkim rukopisom pa da se njegovi zahvati u ovom filmu više gledaju kao namera nego kao greška.
No, ako bismo Ellisove zahvate ovde primarno tretirali kao autorsku nameru, onda je sasvim sigurno osnovna ideja bila da se napravi exploitation throwback, da se napravi jedna istovremena reafirmacija i parodija konvencija omladinskog exploitaion filma u kome se nemir često izražava kroz velike melodramske obrte ili ispoljavanja nasilja. Ovakav delikatan pokušaj, sasvim sigurno nije do kraja uspeo. Ipak, sa ekonomičnim trajanjem, THE CURSE OF DOWNERS GROVE nikada ne postaje istinski neprijatan za gledanje, samo na kraju nije previše dobar film.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment