LOVE Gaspara Noea je film za koji slobodno možemo reći da više liči na delo senilnog, klimakteričnog veterana, nego da ostvarenje reditelja koji tek treba da se u potpunosti ustoliči u poziciji jednog od vodećih autora svoje generacije. Slično Von Trierovom NYMPHOMANIACu, samo na drugi način, Noe postiže autogol jureći za idealom art filma sa dugim scenama seksa, pošto tom eksplicitnošću remeti ritam svog filma, a nažalost i razotkriva da su ga te scene više zanimale od onoga što bi trebalo da im prethodi ili da iz njih proishodi. Nažalost, nema te scene seksa, koliko god da je eksplicitna, koja može da nadoknadi užasnu ispraznost Noeovih likova u ovom filma i gotovo infantilnu naivnost melodrame koja čini njegovu okosnicu.
Iako opet sarađuje sa svojim DPjem Benoit Debieom, nažalost ovde nema puno nekih maestralnih kadrova. Rediteljski postupak je maksimalno simplifikovan, skoro recimo kao u NIČIJEM DETETU, ali nažalost ovde ta jednostavnost ne uzvraća jakim efektom. LOVE je nažalost film kome pojednostavljenost proizvodi efekat ispraznosti tako da LOVE na kraju deluje mlako, gotovo gimnazijski naivno i u svom pogledu na život i u realizaciji.
Na kraju krajeva beskompromisni Noe pravi još jedan veliki faul a to je dosta usiljeno uvođenje engleskog jezika kao lingue france u ovaj film kako bi mu verovatno olakšao plasman u svetu. Očigledno je Wild Bunch prepoznao da će LOVE biti hard sell, pa je engleski trebalo da zašećeri ovu filmsku vijagru. Nažslot, LOVE izgleda kao jedan od onih filmova gde se reditelj više zabavljao dok ga je snimao nego publika koja ga gleda.
Otud, na kraju ova dva pokušaja da ekslicitni seks prodre u glavni tok art housea koji su napravili Von Trier i Noe ostaju nažalost samo kao potvrda da je to pogrešan put. A koliko god to neverovatno zvučalo, u toj podeli, Von Trier je uspeo čak da snimi i prihvatljiviji film od Noea.
* 1/2 / * * * *
Interesuje me kakvo bi bilo vaše viđenje filma da ste ga posmatrali kroz vizuru Hanekeovog Istoimenog filma?
ReplyDeleteIskreno, ta paralela mi nije pala na pamet ta paralela iako su Haneke i Noe lice i naličje kanskog novčića. Čini mi se da su oba filma u pogledu onoga što bismo mogli nazvati zaplatom u užem smislu vrlo oskudni i jednostavni, ali Haneke je daleko kontemplativniji u tom pogledu. Noe u suštini stalno pravi svojevrsni rimejk Pinterovog komada u kome se raskid koji deluje kao velika bolna stvar u retrospekciji razotkriva kao relativno banalna usputna veza. On se konstantno poigrava tim Pinterovim BETRAYALom ali ovde je skliznuo u banalnost.
ReplyDelete