Pogledao sam SPECTRE Sama
Mendesa, novog Bonda za kog mi se čini da će konačno pokazati čak i
onima kojima je SKYFALL bio dobar da je sve ovo što se dešava poslednjih
godina sa 007 bilo stranputica.
Naime, SPECTRE je nešto bolji od SKYFALLa, za početak manje je dosadan i za nijansu je bolje slikan i insceniran, ali to je manje više to. Prvo pojavljivanje Blofelda u novom milenijumu iskorišćeno je za jeftino psihologiziranje na nivou španske serije, i ako sve ovo ima jednu pozitivnu stvar, onda barem metanarativ nije toliko obavezaujući koliko sam se plašio, ali blizu je recimo Marvela. Dakle, s jedne strane događaji iz ranijih filmova itekako determinišu događaje u ovom filmu, ali moguće ga je razumeti ipak i bez pažljivog pamćenja ranijih nastavaka.
SPECTRE zatiče Bonda kao serijal u jednoj inferiornoj poziciji. Ne samo da je Lea Seydoux kao Bond-devojka zapravo otkirće Brada Birda iz GHOST PROTOCOLa nego su lokacije Maroka i subplot sa šefon MI6 negativcem praktično idententični sa ROGUE NATIONom, koji ni inače sam za sebe nije bio baš primer genijalnog scenarija.
Film strukturalno ima u sebi čest problem savremenih blokbastera, a to je da deluje kao da je sniman upoedo sa snimanjem, nema kontinuiranih konflikata, sve je serija set-pieceova koji stoji sami za sebe, bilo da je reč o fizičkim ili karakternim/ dijaloškim konfrontacijama.
Ovo je prvi Bond film u kome glavni negativac praktično nema masterplan koji se mora sprečiti, odnosno ima neku akciju koja je tobožnji masterplan iako zapravo čak ni njeno pokretanje ne mora imati suštinsku posledicu, i može se naknadno bez problema sprečiti i poništiti. Zatim, film nema ni zlu Bond-devojku jer kako imati zlu Bond-devojku ako nema kontinuiranog odnosa, pa otud na kraju nemamo ni ono najslađe a to je girl-on-girl akcija.
Monica Bellucci ima ulogu sekundarne Bond-devojke u sceni koja se najbolje može opisati čuvenim slučajem Velje Ilića koji hoće da “nagna babu”. Daniel Craig ne samo da odrađuje “Velju Ilića” već je ovo prva scena seksa u istoriji Bonda u kojoj deluje kao da nije bilo ni trunke zadovoljstva, odnosno seks se desio kako bi 007 došao do podataka, a publika treba da oseti kako agentski hleb ima sedam kora.
Publika u Tuckwoodu je emitovala snažnu nevericu tokom scene “nagnavanja babe” tako da je posle bila docilna tokom jedne od najsterilnijih i najdosadnijih scena potere dva superautomobila ulicama Rima, i suspense scene u žičari u kojoj očekujemo da će jelte doći do nekog incidenta, neke opasnosti od pada, rušenja i sl. a dobijemo samo mrke poglede koje Q razmenjuje sa dvojicom random henchmena.
Iz Marvela nam stiže i Dave Bautista. Nota bene, Bautistino prvo koketiranje sa stripom bilo je u vreme kada je bio freak of the week u SMALLVILLEu a u SPECTRE treba da igra nekog Savremenog OddJoba ili Jawsa. Problem je što za početak nije ekscentričan i krajnje je politički korektan. Po screentimeu, on ima praktično isto vremena kao Blofeld i veći deo tog vremena vozi kola. Dakle, Dave Bautista, VEĆI DEO VREMENA VOZI KOLA i fizički se angažuje u sceni obračuna koja je rip-off tj. omaž FROM RUSSIA WITH LOVE. Isto tako, uvodna scena je citat mnogo bolje scene iz FOR YOUR EYES ONLY u kojoj kao što znamo Bond ubija Blofelda u kolicima.
Ovde je Blofeld politički korektan, nije u kolicima, a motivacija mu je na nivou španske serije pa se na to ne bih ni osvrtao koliko je kretenski. Mada, do kraja filma ovo može biti origin story kako je Blofeld dospeo do kolica.
Inače,naravno, Christoph Waltz je Blofeld, čisto da ne bude zabune a to je sakriveno isto onoliko koliko je onomad sakriveno da je Cumberbatch zapravo Khan u INTO DARKNESS, dakle minimalno.
Daniel Craig se pretvara u Velju Ilića tako da neki osetljivi momenti, recimo kako on zavodi kćer svog neprijatelja koji ga je poštovao i koju se zarekao da čuva, više ne deluju šarmantno, već više perverzno pa u pravcu jadnog. Bond je lišen smisla za humor a i izgled ga je napustio, tako da u jednoj sceni kada Bond pripit nišani miša i pita ga “Ko te je poslao?” deluje kao da bi sve to mogao igrati Berček u nekom komadu Siniše Kovačevića.
U ovom kontinuitetu, zapravo, Berček je jedini pravi Craigov naslednik jer ovaj Bond beži od svoje suštine, od virilnosti i šarma.
Mendes je ovog puta zamenio direktora fotografije. Umesto Deakinsa tu je Hoyte Van Hoytema i rekao bih da je film nešto bolje slikan i za nijansu bolje insceniran od SKYFALL što je i logično jer Hoyte ipak ima više iskustva sa ovom vrstom filma od Deakinsa koji je tu potpuno zalutao,
Međutim, akcija je mahom i dalje bezveze i daleko ispod najinspirisanijih ostvarenja viđenih ove godine. Tempo je spor i ima radikalnih viškova.
Ako bismo uzeli da razlažemo scenario, onda se može reći da je verovatno nastajao usput i na brzinu -
Mislim da bih sličnosti sa ROGUE NATION ako bih morao da istražujem mogao da tracebackujem do Jeza Butterwortha koji je pisao EDGE OF TOMORROW za Cruisera a ovde je bio poslednjepotpisani scenarista iza dvojice veterana serijala Wadea & Purvisa i Johna Logana koji je doveden posle oskarovca Paula Haggisa kada su Bondovi ušli u prestige picture fazu. Očigledno je scenario pisan silom i usput čim su svi ovi potpisani, a Jez je poznat kao krizni scenarista koji radi baš u situacijama kad je projekat već u realizaciji, i kad treba da se malo digne tonus. O tome da je pisano navrat-nanos svedoči za početak činjenica da film praktično ima minimum paralelne radnje u osnovnom zapletu, dakle nemamo paralelno negativce i pozitivce, a recimo potpuno nasuprot Bondovoj tradiciji, imamo paralelno Bonda i pozitivce u štabu, što u principu u kanonskom Bondu nikada nemamo. Film počne, imamo uvodni obračun koji nas uputi u neke opšte konflikte, i onda ide susret sa M i Moneypenny i zdravo đaci, posle toga je Bond sam u akciji a paralelno imamo negativca koji nam omogućuje da vidimo da on nešto zna što Bond ne zna i tako gradimo suspense. Ovde je suprotno. Paralelna radnja sa M i ekipom deluje nalepljeno u delu u Maroku gde se oni skupe i shvate da NE MOGU da mu pomognu. Kao da su shvatili da im treba nešto da malo razbiju monotoniju voza. Onda dolaze u London gde počinje ROGUE NATION. Potpuno novi film u kome su svi zajedno u obračunu sa negativcima. Zatim, nemamo zlu Bond-devojku samim tim nemamo ni girl-on-girl akciju. Zatim, veliki plan praktično ne postoji. Ali ako je ono Veliki plan, onda je on potpuno passe jer mi već znamo za problem ostavljanja backdoorova u programima za sigurnonosne službe i rizicima da neko zao to iskoristi, sam ih locira i vrši nadzor. Dakle, ovo je Bond o nećemu što se već desilo nekoliko filmova ranije. Činjenica da nekih kontinuiranih konflikata zapravo nema, da nema zle Bond-devojke itd. sugeriše da su sve vreme smišljali scene koje mogu stajati same. Film praktično može da se završi posle eksplozije u Maroku, bez većih tegoba, a posle svake krupnije situacije mi nemamo neki sledeći korak koji se nužno mora napraviti. To su sve znaci pisanja bez ideje o "velikoj celini”.
Nažalost ova iskliznuća van konvencije Bonda nisu uspela da mu donesu dodatni kvalitet, naprotiv, ovo je film u kome glavni junak zbog kog smo se svi okupili ne valja, a akcija koja je drugi razlog, takođe nije na nekom vrhunskom nivou.
Naime, SPECTRE je nešto bolji od SKYFALLa, za početak manje je dosadan i za nijansu je bolje slikan i insceniran, ali to je manje više to. Prvo pojavljivanje Blofelda u novom milenijumu iskorišćeno je za jeftino psihologiziranje na nivou španske serije, i ako sve ovo ima jednu pozitivnu stvar, onda barem metanarativ nije toliko obavezaujući koliko sam se plašio, ali blizu je recimo Marvela. Dakle, s jedne strane događaji iz ranijih filmova itekako determinišu događaje u ovom filmu, ali moguće ga je razumeti ipak i bez pažljivog pamćenja ranijih nastavaka.
SPECTRE zatiče Bonda kao serijal u jednoj inferiornoj poziciji. Ne samo da je Lea Seydoux kao Bond-devojka zapravo otkirće Brada Birda iz GHOST PROTOCOLa nego su lokacije Maroka i subplot sa šefon MI6 negativcem praktično idententični sa ROGUE NATIONom, koji ni inače sam za sebe nije bio baš primer genijalnog scenarija.
Film strukturalno ima u sebi čest problem savremenih blokbastera, a to je da deluje kao da je sniman upoedo sa snimanjem, nema kontinuiranih konflikata, sve je serija set-pieceova koji stoji sami za sebe, bilo da je reč o fizičkim ili karakternim/ dijaloškim konfrontacijama.
Ovo je prvi Bond film u kome glavni negativac praktično nema masterplan koji se mora sprečiti, odnosno ima neku akciju koja je tobožnji masterplan iako zapravo čak ni njeno pokretanje ne mora imati suštinsku posledicu, i može se naknadno bez problema sprečiti i poništiti. Zatim, film nema ni zlu Bond-devojku jer kako imati zlu Bond-devojku ako nema kontinuiranog odnosa, pa otud na kraju nemamo ni ono najslađe a to je girl-on-girl akcija.
Monica Bellucci ima ulogu sekundarne Bond-devojke u sceni koja se najbolje može opisati čuvenim slučajem Velje Ilića koji hoće da “nagna babu”. Daniel Craig ne samo da odrađuje “Velju Ilića” već je ovo prva scena seksa u istoriji Bonda u kojoj deluje kao da nije bilo ni trunke zadovoljstva, odnosno seks se desio kako bi 007 došao do podataka, a publika treba da oseti kako agentski hleb ima sedam kora.
Publika u Tuckwoodu je emitovala snažnu nevericu tokom scene “nagnavanja babe” tako da je posle bila docilna tokom jedne od najsterilnijih i najdosadnijih scena potere dva superautomobila ulicama Rima, i suspense scene u žičari u kojoj očekujemo da će jelte doći do nekog incidenta, neke opasnosti od pada, rušenja i sl. a dobijemo samo mrke poglede koje Q razmenjuje sa dvojicom random henchmena.
Iz Marvela nam stiže i Dave Bautista. Nota bene, Bautistino prvo koketiranje sa stripom bilo je u vreme kada je bio freak of the week u SMALLVILLEu a u SPECTRE treba da igra nekog Savremenog OddJoba ili Jawsa. Problem je što za početak nije ekscentričan i krajnje je politički korektan. Po screentimeu, on ima praktično isto vremena kao Blofeld i veći deo tog vremena vozi kola. Dakle, Dave Bautista, VEĆI DEO VREMENA VOZI KOLA i fizički se angažuje u sceni obračuna koja je rip-off tj. omaž FROM RUSSIA WITH LOVE. Isto tako, uvodna scena je citat mnogo bolje scene iz FOR YOUR EYES ONLY u kojoj kao što znamo Bond ubija Blofelda u kolicima.
Ovde je Blofeld politički korektan, nije u kolicima, a motivacija mu je na nivou španske serije pa se na to ne bih ni osvrtao koliko je kretenski. Mada, do kraja filma ovo može biti origin story kako je Blofeld dospeo do kolica.
Inače,naravno, Christoph Waltz je Blofeld, čisto da ne bude zabune a to je sakriveno isto onoliko koliko je onomad sakriveno da je Cumberbatch zapravo Khan u INTO DARKNESS, dakle minimalno.
Daniel Craig se pretvara u Velju Ilića tako da neki osetljivi momenti, recimo kako on zavodi kćer svog neprijatelja koji ga je poštovao i koju se zarekao da čuva, više ne deluju šarmantno, već više perverzno pa u pravcu jadnog. Bond je lišen smisla za humor a i izgled ga je napustio, tako da u jednoj sceni kada Bond pripit nišani miša i pita ga “Ko te je poslao?” deluje kao da bi sve to mogao igrati Berček u nekom komadu Siniše Kovačevića.
U ovom kontinuitetu, zapravo, Berček je jedini pravi Craigov naslednik jer ovaj Bond beži od svoje suštine, od virilnosti i šarma.
Mendes je ovog puta zamenio direktora fotografije. Umesto Deakinsa tu je Hoyte Van Hoytema i rekao bih da je film nešto bolje slikan i za nijansu bolje insceniran od SKYFALL što je i logično jer Hoyte ipak ima više iskustva sa ovom vrstom filma od Deakinsa koji je tu potpuno zalutao,
Međutim, akcija je mahom i dalje bezveze i daleko ispod najinspirisanijih ostvarenja viđenih ove godine. Tempo je spor i ima radikalnih viškova.
Ako bismo uzeli da razlažemo scenario, onda se može reći da je verovatno nastajao usput i na brzinu -
Mislim da bih sličnosti sa ROGUE NATION ako bih morao da istražujem mogao da tracebackujem do Jeza Butterwortha koji je pisao EDGE OF TOMORROW za Cruisera a ovde je bio poslednjepotpisani scenarista iza dvojice veterana serijala Wadea & Purvisa i Johna Logana koji je doveden posle oskarovca Paula Haggisa kada su Bondovi ušli u prestige picture fazu. Očigledno je scenario pisan silom i usput čim su svi ovi potpisani, a Jez je poznat kao krizni scenarista koji radi baš u situacijama kad je projekat već u realizaciji, i kad treba da se malo digne tonus. O tome da je pisano navrat-nanos svedoči za početak činjenica da film praktično ima minimum paralelne radnje u osnovnom zapletu, dakle nemamo paralelno negativce i pozitivce, a recimo potpuno nasuprot Bondovoj tradiciji, imamo paralelno Bonda i pozitivce u štabu, što u principu u kanonskom Bondu nikada nemamo. Film počne, imamo uvodni obračun koji nas uputi u neke opšte konflikte, i onda ide susret sa M i Moneypenny i zdravo đaci, posle toga je Bond sam u akciji a paralelno imamo negativca koji nam omogućuje da vidimo da on nešto zna što Bond ne zna i tako gradimo suspense. Ovde je suprotno. Paralelna radnja sa M i ekipom deluje nalepljeno u delu u Maroku gde se oni skupe i shvate da NE MOGU da mu pomognu. Kao da su shvatili da im treba nešto da malo razbiju monotoniju voza. Onda dolaze u London gde počinje ROGUE NATION. Potpuno novi film u kome su svi zajedno u obračunu sa negativcima. Zatim, nemamo zlu Bond-devojku samim tim nemamo ni girl-on-girl akciju. Zatim, veliki plan praktično ne postoji. Ali ako je ono Veliki plan, onda je on potpuno passe jer mi već znamo za problem ostavljanja backdoorova u programima za sigurnonosne službe i rizicima da neko zao to iskoristi, sam ih locira i vrši nadzor. Dakle, ovo je Bond o nećemu što se već desilo nekoliko filmova ranije. Činjenica da nekih kontinuiranih konflikata zapravo nema, da nema zle Bond-devojke itd. sugeriše da su sve vreme smišljali scene koje mogu stajati same. Film praktično može da se završi posle eksplozije u Maroku, bez većih tegoba, a posle svake krupnije situacije mi nemamo neki sledeći korak koji se nužno mora napraviti. To su sve znaci pisanja bez ideje o "velikoj celini”.
Nažalost ova iskliznuća van konvencije Bonda nisu uspela da mu donesu dodatni kvalitet, naprotiv, ovo je film u kome glavni junak zbog kog smo se svi okupili ne valja, a akcija koja je drugi razlog, takođe nije na nekom vrhunskom nivou.
U pogledu inscenacije akcije čini mi se da ima dosta uticaja igara o
Bondu, što je zanimljiv detalj - recimo pucnjava u Maroku je potpuno kao
iz igre, potpuno mogu sebe da zamislim kako na isti način biram
prioritete za likvidaciju a onda pravim "Bond Moment" time što pogodim
cevovod i smlatim trojicu eksplozijom gasa.
Sreća u nesreći je da SPECTRE čini se prolazi kod kritike onako kako je SKYFALL trebalo da prođe i da se rađa svest o tome kako je ovo sa Craigom bila žestoka stranputica.
* * / * * * *
Sreća u nesreći je da SPECTRE čini se prolazi kod kritike onako kako je SKYFALL trebalo da prođe i da se rađa svest o tome kako je ovo sa Craigom bila žestoka stranputica.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment