IGRA U TAMI

Andrićeva zadužbina ne radi svoj posao baš najbolje ako imamo u vidu knjigu KAINOV OŽILJAK ili film IGRA U TAMI Juga Radivojevića, koji je formalno adaptacija Andrićeve ASKE I VUKA. Zanimljivo je da Jug Radivojević potpisuje i pozorišnu predstavu KAINOV OŽILJAK, dakle reklo bi se da je reč o autoru koga Andrić kontinuirano intrigira.

Jug Radivojević je i ovu adaptaciju Andrića režirao prethodno u pozorištu pre nego što je snimio film i moglo bi se reći da je o ovo pre snimljeno pozorište nego istinsko kinematografsko ostvarenje. U tom smislu, zanimljivo je da Filmski centar Srbije smatra da je IGRA U TAMI više film nego AMANET Nemanje Ćipranića jer je Radivojevićevom filmu dala novac za postprodukciju a Ćipranićevom nije.

Radivojevićev film snimljen je u pozorišnom dekoru koji nažalost i ima funkcionalnost pozorišnog dekora i uverljivost shodnu tome, tako da ne uspeva da ubedi publiku kako je reč o iole realističnom ambijentu. Međutim, kako je taj ambijent neubedljiv tako je i nefilmičan, vrlo mračan i doprinosi opštem mučnom utisku koji pruža ovo audiovizuelno delo.

Direktor fotografije Miloš Kodemo kome je ovo drugi film posle MILOŠA BRANKOVIĆA pokušao je da oživi statičnost zabeleženog pozorišnog čina time što je sve snimio sa puno pokreta kamere, mahom nerezonskih, ali tim poketima kamere nije uspeo da postigne nikadav efekat realizma. Kada se tome doda pokušaj da se fotografija estetizuje time što je agresivno korišćeno low-key ostvarenje, rezultat je nešto što deluje kao pokušaj snimanja nekog starog spota na kome nisu do kraja upaljeni reflektori.

Milosavljevićeva adaptacija Andrića je pokušaj da se zloupotrebi Andrićevo ime a da se istovremeno zloupotrebi i tema trgovine ljudima, kao neki socijalno odgovorni sloj. Međutim, ako pokušavamo da nekako razumemo ono što smo videli, onda bi se moglo reći da je Milosavljević pokušao da napiše neko svoje viđenje Aldrichevog GRISSOM GANGa. Nažalost, posle faze relativne “respektabilnosti” izgrađene na bazi serija JAGODIĆI i ČIZMAŠI gde se bavio epohom pa se nije mogla videti njegova provincijalna poetika i vulgarni rečnik kao zamena za efektan ili bar domišljat dijalog, Milosavljević se vraća onom scenarističkom užasu koji je kanalisao u TOČKOVIMA i RINGERAJI. Uprkos tome što je ovo nekakav hack job, nekakav surogat nastao iz pozorišne predstave odnosno komada, rukopis ovog teksta je prepoznatljiv i karakterističan za najmračnije dane naše kinematografije sa početka dvehiljaditih koje je umnogome obeležio Milosavljević.

Drugi film koji mi pada na pamet, istovremeno i kao adaptacija pozorišnog predloška i kao diletantska realizacija jesu BALKANSKA BRAĆA Božidara Nikolića po tekstu Steva Koprivice, jedno užasno ostvarenje koje je srećom danas potpuno zaboravljeno.

Inače, zanimljivo je da na filmu niko nije potpisan kao scenarista, samo je napisano da je film nastao “Po drami Đorđa Milosavljevića”. Vrlo je bizarno da se Đorđe Milosavljević kao član Predsedništva našeg udruženja scenarista nije postarao da na filmu IGRA U TAMI bude potpisan neko, pa makar to bio on, kao scenarista, već je film nastao “po drami”.

Koliko god da je srpski film napredovao od mračnih dana sa početka i sredine dvehiljaditih, nažalost i dalje povremeno imamo ostvarenja koja su recidiv, kao što su recimo ARTILJERO ili IGRA U TAMI. Isto tako, uprkos tome što postoji nekakva esnafska borba za prava scenarista u kojoj učestvuje i Đorđe Milosavljević, imamo filmove kao VOJNA AKADEMIJA 2 i IGRA U TAMI na kojima nije potpisan scenarista.

Dakle, film je neispravan od špice do onoga što se u njemu dešava. Uostalom, ovo je ekranizacija pozorišne predstave sa sve prenaglašenom pozorišnom glumom a po onome što se da videti ovo je trećerazredno pozorišta kakvo je kod nas bilo aktuelno u posttarantinovskim danima kada su pisci pokušavali da ukrste novi brutalizam iz Engleske i prizemni narodni humor, predstavljajuči to kao komunikativnu šok estetiku. Zarobljen na filmu međutim taj zapaljivi miks postaje dosta toksičan, naročito kada se dotakne etničkih stereotipa, kao recimo u slučaju albanskog kriminalca koji je toliko karikiran da film može poslužiti kao primer sistemskog rasizma kod nas.

Ono što je šteta što su u filmu okupljeni naši vrlo popularni glumci koji su pred javnošću ovom oportunom projektu dali kredibilitet i što opet imamo film koji razočarava, da ne kažem rasteruje publiku. Ipak, ukupno uzev, tri filma mladih reditelja su ove jeseni zajedno napravila stotinak hiljada gledalaca pa se nadam da IGRA U TAMI neće biti toliki remetilački faktor.