Pogledao sam THE GAMECHANGERS Jamesa Wooda, televizijski film o sporu Jacka Thompsona i Rockstara oko uticaja igre GTA na ubistvo u Alabami. James Wood je dokazan pisac, autor serije REV koja je na vrlo zanimljiv način, kombinujući komediju i melodramu, otpor i razumevanje prema crkvi, pokazivala savremeno viđenje religije i crkvenog života. U televizijskom filmu THE GAMECHANGERS, James Wood luta, i neki od kvalitera teksta koji je napisao nameću se kao mana samog televizijskog filma. Režija Owena Harrisa je vrlo akademska i ne preterano kreativna, odnosno, vrlo je konvencionalna u fazama kada se okreće povezivanju estetike igre sa prikazom događaja, recimo u sceni inkriminisanog ubistva u Alabami.
Woodov tekst ne zauzima stranu, i u određenom smislu, rekao bih da je JAck Thompson ubedljivije prikazan kao lik. Naime, on je prikazan kao konzervativac, u mnogim aspektima rigidan, skron samopromociji, sa potrebom da iako je advokat koristi sudske procese za ličnu promociju itd. ali u krajnjoj liniji nije tretiran kao licemer ili kao negativac uprkos nekim nepopularnim ili negativnim osobinama.
Tome doprinosi i način na koji je Owen Harris inscenirao ubistvo u Alabami, direktno povezujući GTA sa zločinom. Kada se tome doda da je paradoksalno, kad je reč o nasilju fanatika među zainteresovanim stranama, Thompson sa porodicom ispao veća žrtva od Rockstarovaca.
S druge strane, Rockstarovci su prikazani kao kul ortaci koji se dive Donu Simpsonu, i vide svoj rad kao umetničku formu, ali njihovi argumenti kada opisuju zašto stavljaju seks i nasilje i igre itd. ispadaju kao kliše iz filma o neshvaćenim umetnicima. Stoga, na kraju cele priče, mnogi njihovi dijalozi ispadaju kao opšte mesto.
Nisam siguran da je Wood imao nameru da ih prikaže manje ubedljivim od Thompsona, čak naprotiv, mislim da je sa punim ubeđenjem želeo da ih prikaže kao ljude koji probijaju horizonte slobode, ali nije imao hrabrosti da prikaže njihov “ukus nestašnih”, ceo kulturni korpus iz kog se izrodila estetika cop killinga, gang kulture i svega ostalog.
Don Simpson je ličnost koja je fascinirala Housera i Wood ga na kraju koristi kao sorkinovski punchline u završnim minutima filma. U određenom smislu, Don Simpson jeste vrlo razumljiva referenca za one koji ga jako dobro poznaju, ali nisam siguran koliko je Don Simpson kao simbol uspeo da iskomunicira sa onima koji nisu do detalja upoznati sa njegovim ekscesima.
S jedne strane, bilo je jasno da ovaj film ne bi može da zadovolji Rockstarovce i njihove fanove jer ne prikazuje autore igre kao neke ortake koji ne jebu živu silu. S druge strane, nije upravo zbog “humanog” prikaza Rockstarovaca zadovoljio ni konzervativce ni na prvu loptu. Međutim, kako u filmovima o istinitim pričama češće “prevladava” uverljivi lik, rekao bih da ipak umnogome film na kraju ide u korist konzervativcima.
Problem koji film prikazuje je možda jednostavan, naročito nama koji volimo ovakve igre, ali Wood uspeva da ga prikaže kao nešto složeno, i da ga zaista otvori, uprkos tome što film do kraja ne uspeva da profunkcioniše kako treba.
No comments:
Post a Comment