THE MARTIAN

Ridley Scott se od reditelja od kog se moglo očekivati nešto korektno, barem dobro snimljeno, pretvorio u senilnog starca za kog familija strepi da li će napraviti eksces kada dođu gosti. Kako demencija napreduje, tako su i ekscesi sve češći i češći a THE MARTIAN je nažalost jedan od njih.

U svetu u kome se desio GRAVITY, film kao THE MARTIAN deluje tragikomično na svim nivoima, od režije, preko scenarija, do glume. Ponekad se desi da izađe neki film i naprosto izazove game change i hteo to Ridley ili ne, GRAVITY je bio taj film.

THE MARTIAN je istovremeno neverovatno staromodan i neverovatno slab u fundamentanim vrednostima koje su krasile baš staromodne filmove. Za početak, Drew Goddard u scenariju ne uspeva da generiše nikakvu dramu, a na konvencijama koje moraju proizvesti dramatičnost se itekako insistira. Međutim, cela paralelna radnja na Zemlji, lišena je sukoba, lišena je drame, svi se u svemu slažu, nijedna prepreka nije nesavladiva, sve ide kao po loju, koliko god je to moguće i pošto negde i senilni Ridley shvata da to sve ne vodi nikuda počinje da pumpa scene nekim isforsiranim slapstickom, nekim BIG BANG THEORY dijalozima, nekim neshvatljivim klišeima, od nerda na kog niko ne računa koji smisli slingshot do naivnih pokušaja dirljivosti sa tvrdim direkorom NASA i njegovom ekipom. Međutim, ceo zemaljski deo je naprosto slab te je slab pa ga Ridleyevi pokušaju dopingovanja humorom i gegovima čine još jadnijim. Trenutak kada se u product placement fazi pojave KInezi sa svojom raketom, sa sve KInezima koji su prikazani kao Maovi aparatčici sa digitronia koji se izražavaju u nekim lejmerskim maksimama, jeste tačka kada svako ko ima gram mozga potpuno diže ruke od svega.

Situacija na Marsu nije bitno bolja. Najbolje je kad Matt Damon ćuti i radi ili kada ne govori više od Toma Hanksa u CAST AWAYu. Međutim, za početak i za razliku od CAST AWAYa, Damonov lik nema nijednu ozbiljnu psihološku krizu, a Ridley je mnogo slabiji reditelj od Zemeckisa da bi dočarao negostoljubivost te nove lokacije. Mars u ovom filmu deluje kao neka rendom pustinja u kojoj je nemoguće disati lokalnu atmosferu ali sve ostalo je manje-više OK, gravitacija nam prija, na nebu ima obdanice, sve je to u vizuelnom pogledu OK i relativno podnošljivo. Nema one specifične fizike koja je potpuno neprirodna našoj percepciji prostora i kretanja kao u GRAVITYju, nema one opasnosti koja vreba iz svake bobice kao u CAST AWAYu. Nema zubobolje Toma Hanksa, mada Damon ima jednu hirušku intervenciju kakvu je Stallone sebi radio u svakom drugom filmu izuzev onih komedija.

Zatim, da bi se uopšte shvatilo šta se dešava, Matt Damon vodi video dnevnik i to je posebna neuralgična tačka jer u jednom trenutku THE MARTIAN postaje radio drama, a ono što Damon prati u tom video dnevniku je izrazito feelgood do granice neprijatnosti koja nastupa kada komentariše disco muzičku kolekciju svoje koleginice. Dakle, tu ne da nema nervnog sloma, nego stvar deterioira u pravcu nekakvog mlakog školskog programa u kome Damon predstavlja svoje naučne izume, ali inače od toga se negde oko pola filma prestane kada mu “suša uništi bostan” odnosno mraz mu upropasti krompir. Od tog trenutka sve do same završnice, genije naprasno prestaje da se bavi naukom.

Svemirski brod iz kog šalju ekspedicije na Mars je urađen u zero gravityju osim u jednoj prostoriji gde se rotacijom stvara efekat gravitacije i ta prostorija izgleda kao soba za sastanke u Raiffeisen Banci, sa sve nekim nameštajem i udobnim stolicama i naravno tu se dešavaju neki bitni sastanci koji su i glumački i rediteljski loše urađeni. Međutim, u filmu koji toliko insistira na realizmu potpuno je neverovatno da zalutaju takvi space opera momenti.

Kad je o realizmu reč, možda bismo mogli reći da je THE MARTIAN i imao odsustvo drame baš zbog Ridleyevog pokušaja da učini realističnim, odnosno da ga pretvori u film koji govori o fikciji bliske budužnosti tretiranoj kao istinita priča. Nažalost, ako je to želeo da uradi onda ga je preopteretio feelgood momentima i dosta sumnjivim dizajnom podjedinih objekata.

Glumačka podela je prilično brzopleta. Ako izuzmemo Damona koji postao predmet memeova, prvo jer ima sličnu ulogu kao u INTERSTELLAR, potom jer je ovo opet film u kome ga neko odnekle spasava, u nekoliko drugih uloga, recimo Jessice Chestain ili Mackenzie Davis koja će uskoro na set početi da dolazi sa tastaturom zalepljenom za prste.

THE MARTIAN je film koji počne relativno dopadljivo i probudi gledaočevu nadu ali se onda raspadne u nešto što je baš staračka nemoć. Tako da ovo nije ni Ridleyev najbolji film u svemiru, mada bolji je od PROMETHEUSa, ni Damonov, jer ELYSIUM je za ovo master class, i generalno vrlo potcenjen film.

I tu dolazimo do Blomkampa, sjajnog reditelja kog su džukele dokusurile i bacile na kolena da prekrši svoje obećanje da neće raditi nastavke i strip-ekranizacije i to dovodeći ga baš kod Ridleya da u njegovoj produkciji radi novi ALIEN. Umesto da gledamo Blomkampa, kako radi nadalje, mi gledamo ove muzejske filmove kakve snima Ridley. I ljudi kao Blomkamp još zavise od njega...

* * / * * * *