Pogledao sam INFINITELY POLAR BEAR Maye Forbes, vrlo zanimljivu autobiografsku fikciju o odrastanju dve devojčice sa ocem koji pati od manične depresije. Maya Forbes je stekla moje poštovanje radom na genijalnoj seriji THE LARRY SANDERS SHOW gde je počela kao scenarista da bi na kraju postala i jedan od producenata. INFINITELY POLAR BEAR je duhovit film, međutim ipak stavlja veći akcenat na onu mračnu stranu koja bi se mogla prepoznati u kovanici “crni humor”. Kao i u depresiji, nad nekim toplim, vedrim ili naprosto smešnim dešavanjima nadvija se “crni oblak”.
Mark Ruffalo igra oca i napravio je zaista izvanrednu ulogu. Njegov Cameron Forbes je čovek koji ima sve potrebne osobine za dobrog tipa sa problemom oličenim u tome što ga bolest pobeđuje i toga je svestan i on sam i njegova okolina. Ruffalo vrlo dobro uspeva da kanališe tu samosvest emancipovanog duševnog bolesnika, i njegova igra prevazilazi inicijalni high concept priče o čoveku koji uprkos bolesti mora da brine o dve kćeri dok mu žena ide na školovanje.
Drugi sloj filma je prikaz epohe, Amerike na kraju sedamdesetih gde se još uvek nije u potpunosti zaokružila emancipacija žena a rasna jednakost nije ni u najavi. Ceo look osamdesetih fantastično kanališe DP Bobby Bukowski koji uspeva da dočara njihovu vibrantnost ali i da učini da film zaliči na filmove tog vremena.
Ukupno uzev, i to je potpuno neočekivano iz više razloga, najpre zato što je Maya Forbes scenarista, INFINITELY POLAR BEAR je vizuelno uzbudljiv film, ne samo zbog kolorita koji je proizveo Bukowski već i zbog vrlo nervozne kamere i zanimljivog kadriranja kojim se jako efektno prenosi emocija ove disfunkcionalne porodice.
Možda najveće priznanje za ovaj film može biti to što pored ozbiljne porodične traume, sa elegičnim ishodom, uspeva da bude i šarmantna porodična priča na liniji KRAMERa.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment