KNOCK KNOCK

Pogledao sam KNOCK KNOCK Eli Rotha, još jedan primer kako ne ume da snimi film. Iako formalno ovaj rimejk minornog britanskog dragulja na neki način predstavlja zaokret za Rotha, od ortodoksnih horor formi ka nečemu što je više “zonosumrakovski” triler, međutim na kraju krajeva on ne uspeva da ode iznad nivoa HOSTELa. U određenom smislu, KNOCK KNOCK je varijacija na HOSTEL, sa tom razlikom što se junak zaista žestoko opire iskušenju koje pred njega nameću dve “prljave klinke”. Ovo je jedan od onih filmova koji su upola bolji dok autor još krije od nas šta su mu zapravo namere. A kada svoje namere pokaže, onda ta glupost u potpunosti degradira i trunku inicijalnih simpatija.

Film ima solidan produkcioni dizajn i uprkos tome što je smešten praktično na jednu lokaciju, i spada u Rothovu “južnoameričku” fazu kada se povezao sa lokalnim ekipama kako bi dobijao “kvalitet za manje para”, verovatno stoji kao Rothov vizuelno najdoteraniji film. Keanu Reeves uprkos tome što je glumac koji mora biti okružen konceptom koji mu odgovara, ovde jako dobar i kako zalazi sve dublje u petu/šestu deceniju, i glumački postaje univerzalniji, otud bi se moglo reći da je ovo Rothov i najbolje glumljen film. Iako, malo koji reditelj mož reći da mu je film sa Keanuom najbolje glumljen.

Roth nažalost u drugom delu filma ulazi u infantili torture porn koji nažalost nema nikakvog smisla, pa ni preterano smislene torture i sve se zaključuje završnicom koja je u pogledu posledica po junake čak prilično ambivalentna, da ne kažem nelogična. No, činjenica da se ovaj film nekada ipak završi sama po sebi jeste razlog za radost. 

* * / * * * *