Pogledao sam LONDON ROAD, film koji je koncipiran kao zanimljiv eksperiment iako je na kraju vrlo konvencionalan, a rekao bih čak da je u određenom smislu i sve ono što je u njemu zaista vredno pažnje u domenu konvencionalnog. Naime, LONDON ROAD je bio verbatim drama u žanru mjuzikla koja je govorila o masakru u Ipsviču. Komad koji potpisuju Alecky Blythe (i Adam Cork) postavljen je u londonskom National Theatreu da bi ga potom reditelj Rufus Norris adaptirao i za film.
Među producentima filma nalaze se BBC i britanski nacionalni teatar i ovo je jedan od retkih slučajeva u kojima je neka pozorišna kuća direktno producent filma. Pošteno govoreći, LONDON ROAD kao celina ostavlja utisak artističkog ekscesa jer ovo je visokoestetizovana vizuelizacija verbatim drame prenete u formu mjuzikla. Šta to znači? Rečju, Blythe i Cork su uzeli prave iskaze očevidaca i komšija, njihove autentične reči i uglazbili ih kao mjuzikl a rezutat je, hm, pa vrlo brehtovski, vrlo oneobičen, sa vrlo sumnjivim pokrićem. Ideja da uzmu mjuzikl kao žanr je valjda proistekla iz tradicije tog žanra i njegove prepoznatljive moralne matrice koju su želeli da apliciraju na ovu realističku, ambivalentnu situaciju.
To je ozbiljan izazov za pažnju gledalaca mada ne sumnjam da ima onih koji bi to videli kao vrhunsku domišljatost.
Ono gde film ume da bude zanimljiv jesu koreografije i same muzičke numere koje su vrlo zanimljivo režirane, i to u duhu starog holivudskog mjuzikla sa ambicioznim koregrafijama na liniji Busby Berkeleya. U tim scenama film “oživi” u svakom pogledu i išao bih toliko daleko da ga kažem da ga zbog tih scena treba videti, a to naročito važi za filmske profesionalnce i pasionirane filmofile.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment