PSI BREZČASJA

Pogledao sam dobitnika nagrade kritike na slovenačkom nacionalnom festivalu u Portorožu, i da ne znam da je IDILA dobila glavnu nagradu, olako bih ga otpisao kao “tipičnog jugoslovenskog dobitnika nagrade kritike”. Film PSI BREZSČASJA Mateja Nahtigala je tipičan favorit kritike od svoje postavke pa nadalje, jednostavan je, oslanja se na estetiku gangsterskog filma i noira i mogao bi se posmatrati kao nešto što bi nadražilo pljuvačne žlezde regionalnih žanrovaca srednje i starije generacije, upravo svojom arty intervencijom u odnosu na poznate obrasce.

Međutim, za početak je bitno poređenje sa IDILOM u kome Nahtigalov film sa svim svojim nedostacima deluje kao Bergman, Scorsese i Refn u isto vreme, kao GET CARTER našeg doba. Evidentno je da još uvek imam teškoće da shvatim kako je IDILA dobila nagradu jer spada u onaj red bizarnih exploitiation promašaja koji naprosto nisu te sreće da budu nepravedno nagrađeni. Nepravedne nagrade su ipak uvek namenjene pretencioznim ili barem angažovanim promašajima. No, eto ako je exploitation promašaj dobio nagradu, onda možda ni PSI BREZČASJA nisu tipičan “kritičarski laureat”.

U izvesnom smislu, po zapletu bismo ovaj film mogli definisati kao slovenački GET CARTER. Tvrdi tip se vraća u rodni grad kako bi istražio smrt brata a tamo zaključuje da se krug osmunjičenih kreće oko moćne porodice koja ima kriminalne i političke interese, lokalnog gangstera i fatalne žene. Razrešenje donosi podjednaku ako ne i veću dozu ironije nego GET CARTER.

U pojedinim deonicama Nahtigalovo gaženje po obrascima noira dovodi do efekta parodije, a u pojedinim taj svedeni tough guy pristup nije loš.

Nahtigal ima backround u svetu fotografije i rokenrola sa pratećom video produkcijom, stoga ne čudi da je njegov film doneo određenu vizuelnu artikulisanost, ali daleko od toga da se može nazvati spotovskim ili pak visokoestetizovanim. No, estetizovan jeste, i na nivou vođenja priče uprkos jednostavnosti pokušava da bude ambiciozan, pa u jednom trenutku čak i da rizikuje.

Kraj filma, odnosno zaključenje priče je vrlo efektno.

Nahtigal se solidno snašao sa glumcima koji nisu preterano jaki u perosnality domenu, izuzev Radka Poliča naravno, ali su aposlutno svesni svog zadatka i ispunjavaju ga kako treba.

Na kraju, ipak ta autentična boja koju bi slovenačka lokacija trebalo da donese ne uspeva da u potpunosti odmakne pse od GET CARTERa, POINT BLANKa i prepoznatljivih uzora u dovoljnoj meri da se ukloni od epigonskog statusa. No, u odnosu na IDILU, ovo je znatno ozbiljnije ostvarenje- 

* * / * * * *