Pogledao sam ZIFT Javora Gardeva i ukoliko bi ovaj film morao da se sumira u jednoj rečenici onda je najlakše reći da je to "bugarski MILOŠ BRANKOVIĆ". Oba filma su snimljena crno-belo i oba filma pokušavaju da daju neku vrstu arty vizije noira. MILOŠ BRANKOVIĆ smešta crno-belu fotografiju u noir ključu u savremene okolnosti, kao priču o potonuću savremenog čoveka u stilizovani kriminal u stilizovanom Sin City Beogradu, dok Gardev aplicira crno-belu fotku na Sofiju iz klasične noir ere, dakle od kraja tridesetih do početka četrdesetih, slobodno uzima niz noir mitema i meša ih sa tipičnim tradicijama istočnoevropskog filma koje podrazumevaju suočavanje sa represivnim režimima, izvesne vizuelne konvencije, i od toga pravi svoju formulu arty noira.
Oba filma u pojedinim delovima imaju stripovsku stilizaciju, sa junacima koji svojim fizionomijama i kostimima automatski asociraju na profesiju, stalež i poziciju u odnosu na glavnog junaka.
Dok je politička agenda MILOŠA BRANKOVIĆA jasna, čak preeksplicitna, Gardev i scenarista Vladislav Todorov u principu dotiču mnoge političke teme ali teško je reći da uprkos izobilju ideoloških simbola, ovaj film ima ikakvu ideju. I mislim da je to jedan od dosta važnih i krupnih nedostataka ovog filma. Čini mi se da je Gardev vrlo svesno pokušao da snimi balkanski žanrovski miks sa referencom na noir kao što je Dragojević učinio u LEPIM SELIMA u odnosu na ratni film i RANAMA u odnosu na geto-film, i da mu je u tom procesu upravo sam Dragojević bio uzor, ali na tom putu je izgubio suštinsku ideju koja bi objedinjavala ove različite žanrovske pristupe.
Ono što je Dragojevićeve kanonske filmove držalo na okupu upravo jeste ideja, i što je ta osnovna ideja bila slabija to su i ti filmovi bili slabiji. Za Gardeva je teško reći da ima jasnu ideju, izuzev da ekranizuje jedan očigledno duhovit i maštovit roman.
Interesantno je da i MILOŠ BRALKOVIĆ i ZIFT kao značajan plot point uzimaju motiv nacionalizovane imovine, uzete od građanske klase. Pošto se dešava u vreme komunističke vladavine, ZIFT pokušava da se pozicionira i u odnosu na nju, ali se ne odmiče previše od opštih mesta. U domenu noira koji je prilično socijalno determinisan žanr, dosta je bitna definicija u kakvom društvu se to dešava, i Gardev sigurno ne uspeva da nam da zaokruženu definiciju.
S druge strane, scenarista Todorov očigledno pokušava da očuva digresivnost romana i u scenariju. Film je prepun flešbekova i prepričavanja anegdota od kojih neke kasnije zaigraju kao matrica za dalje događaje a neke ne.
Na kraju ono što drži celu stvar na okupu jeste upravo noir priča, i ono što je najjasnije jeste referenca na noir zaplete i na noir istoriju. Međutim, iako se nominalno ovaj film može definisati kao neo noir, on to svakako nije po svojoj nameri i potencijalu.
U tom smislu, kao što to često biva u evropskom filmu, autori kreću od ideje da prevaziđu žanr a na kraju završe sa filmom čije su jedine vrline upravo proistekle iz neuništivnosti žanra.
Što se zanatske kompetencije tiče, Gardev se služi mešavinom stilova u kadriranju, očigledno je da na nivou rediteljskog koncepta ide od scene do scene, neke su uspelije od drugih, međutim, za regionalne uslove, Gardev je vrlo pristojan reditelj.
ZIFT je prikazan na nekoliko festivala, između ostalog je u Moskvi dobio nagradu, a bio je bugarski kandidat za oskara.
Interesantno je da je jedan ovako atipičan regionalni film uspeo da se nametne kao bugarski predstavnik za oskara, naročito ako imamo u vidu da je njihova kinematografija fondacijski infiltrirana kao i naša.
* * 1/2 / * * * *
Oba filma u pojedinim delovima imaju stripovsku stilizaciju, sa junacima koji svojim fizionomijama i kostimima automatski asociraju na profesiju, stalež i poziciju u odnosu na glavnog junaka.
Dok je politička agenda MILOŠA BRANKOVIĆA jasna, čak preeksplicitna, Gardev i scenarista Vladislav Todorov u principu dotiču mnoge političke teme ali teško je reći da uprkos izobilju ideoloških simbola, ovaj film ima ikakvu ideju. I mislim da je to jedan od dosta važnih i krupnih nedostataka ovog filma. Čini mi se da je Gardev vrlo svesno pokušao da snimi balkanski žanrovski miks sa referencom na noir kao što je Dragojević učinio u LEPIM SELIMA u odnosu na ratni film i RANAMA u odnosu na geto-film, i da mu je u tom procesu upravo sam Dragojević bio uzor, ali na tom putu je izgubio suštinsku ideju koja bi objedinjavala ove različite žanrovske pristupe.
Ono što je Dragojevićeve kanonske filmove držalo na okupu upravo jeste ideja, i što je ta osnovna ideja bila slabija to su i ti filmovi bili slabiji. Za Gardeva je teško reći da ima jasnu ideju, izuzev da ekranizuje jedan očigledno duhovit i maštovit roman.
Interesantno je da i MILOŠ BRALKOVIĆ i ZIFT kao značajan plot point uzimaju motiv nacionalizovane imovine, uzete od građanske klase. Pošto se dešava u vreme komunističke vladavine, ZIFT pokušava da se pozicionira i u odnosu na nju, ali se ne odmiče previše od opštih mesta. U domenu noira koji je prilično socijalno determinisan žanr, dosta je bitna definicija u kakvom društvu se to dešava, i Gardev sigurno ne uspeva da nam da zaokruženu definiciju.
S druge strane, scenarista Todorov očigledno pokušava da očuva digresivnost romana i u scenariju. Film je prepun flešbekova i prepričavanja anegdota od kojih neke kasnije zaigraju kao matrica za dalje događaje a neke ne.
Na kraju ono što drži celu stvar na okupu jeste upravo noir priča, i ono što je najjasnije jeste referenca na noir zaplete i na noir istoriju. Međutim, iako se nominalno ovaj film može definisati kao neo noir, on to svakako nije po svojoj nameri i potencijalu.
U tom smislu, kao što to često biva u evropskom filmu, autori kreću od ideje da prevaziđu žanr a na kraju završe sa filmom čije su jedine vrline upravo proistekle iz neuništivnosti žanra.
Što se zanatske kompetencije tiče, Gardev se služi mešavinom stilova u kadriranju, očigledno je da na nivou rediteljskog koncepta ide od scene do scene, neke su uspelije od drugih, međutim, za regionalne uslove, Gardev je vrlo pristojan reditelj.
ZIFT je prikazan na nekoliko festivala, između ostalog je u Moskvi dobio nagradu, a bio je bugarski kandidat za oskara.
Interesantno je da je jedan ovako atipičan regionalni film uspeo da se nametne kao bugarski predstavnik za oskara, naročito ako imamo u vidu da je njihova kinematografija fondacijski infiltrirana kao i naša.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment