Sinoć sam reprizirao MIDNIGHT EXPRESS Alana Parkera.
Ovaj film iz 1978. godine, iako ga je režirao Alan Parker, jedan od izvornih hip britanskih reditelja, sasvim sigurno spada među kultna ostvarenja Novog Holivuda i ubraja se među klasike koji su spajali repertoarsku atraktivnost, zanatsku veštinu, umetničku pretenziju i politički angažman.
MIDNIGHT EXPRESS stoji kao bitan i upečatljiv film i dan-danas. Ono što mu je delimično umanjilo efekat svakako je pionirska uloga u domenu ovako radikalnog prikaza robijaškog života koji do tada nije bio ovoliko eksplicitno prikazan a danas se svi zatvorski filmovi maltene više bave tabuima nego pokušajima besktva i sličnim "zdravim" zatvorskim temama.
Parkerov pristup kombinuje dokumentarnu fakturu slike sa košmarnom stilizacijom oličenom u odlično adaptiranim malteškim ambijentima i bošovskom selekcijom sporednih glumaca i statista koji turskom zatvoru daju košmarna svojstva.
Scenario Olivera Stonea je efikasan, dobro kombinuje utisak o protoku vremena sa svojevrsnim jedinstvom radnje, i uspeva da učini seriju epizoda konzistentnim narativom i ujednačenom celinom. Transformacija glavnog junaka je dobro postavljena na nivou scenarija, i Parker sa Stoneom pritiska pravu dugmad.
Ono što Meho svakako očkuje od mene jeste i komentar na score Giorgia Morodera. Kao i Stone, i Moroder je nagrađen oskarom za ovaj film, i oni su se kasnije reuniteovali sa De palmom na filmu SCARFACE. Čini mi se da je ovaj score starog kova, i da pripada vremenu kada su muzičke teme iz filmova same za sebe pretendovale da budu memorabilne. Čini mi se da takvih tema više nema. Iako, Moroder u svom izrazu uvek nabacuje emociju na prvu loptu, ovaj lektronski skor savršeno ide uz ovaj film i ovu epohu. U akademskom smislu definicije filsmke muzike, možemo ga osporavati ali Moroderov skor funkcioniše kao artefakt.
Kada sam prvi put pogledao MIDNIGHT EXPRESS, on je pred mene došao kao kultni film generacije mojih roditelja. Oni su se identifikovali sa glavnim junakom, kao ljudi iz Prvog Sveta razumeli su junakove nevolje u Trećem Svetu. Njihovo sećanje na Tursku tog doba bilo je prilično skično prikazu koji nude Parker i Stone. Moja prva percepcija filma bila je slična njihovoj. I ja sam se identifikovao sa glavnim junakom.
Međutim, sad kad sam ga reprizirao, moram priznati sve više se identifikujem sa ljudima iz Trećeg Sveta. Uprkos nesumnjivoj sposobnosti filma da me emocionalno attachuje, ono što mi je neki osnovni utisak bio je da Ameri treba da budu surovo kažnjeni zbog toga što su tu skromnu i neuređenu zemlju smatrali za mesto na kome mogu da prave svinjarije, drogiraju se i sl.
Još više me je iznenadilo to što MIDNIGHT EXPRESS može da funkcioniše čak i kad se gleda iz te vizure. Iako nema sumnje da je film izrazito rasistički, da su Turci prikazani ne samo kao bahati, odvratni i korumpirani već i fizički deformisani, muke kroz koje prolazi glavni junak ostavljaju utisak sasvim solidne odmazde i za njegov prekršaj a bogami i za ovakav prikaz Turaka. Zvanični stav turskih vlasti protiv ovog filma je razumljiv. Doduše sam Billy Hayes se ogradio od filma i rekao da je Stone dosta izmenio njegovu priču, međutim Stoneova karakteristična energija ubačena u film, zaista može da nagradi i gledaoce koji ne prilaze ovoj priči sa očekivanom pro-First World vizurom.
U tom smislu, MIDNIGHT EXPRESS je film za koji sam sasvim siguran da danas biva drugačije doživljen nego u vreme premijere, naročito ako imamo u vidu Guantanamo kao iskustvo, i mislim da je šteta što 30. godišnjica ovog filma nije više obeležena pošto bi sigurno došli do nekih zanimljivih zaključaka.
* * * 1/2 / * * * *
Ovaj film iz 1978. godine, iako ga je režirao Alan Parker, jedan od izvornih hip britanskih reditelja, sasvim sigurno spada među kultna ostvarenja Novog Holivuda i ubraja se među klasike koji su spajali repertoarsku atraktivnost, zanatsku veštinu, umetničku pretenziju i politički angažman.
MIDNIGHT EXPRESS stoji kao bitan i upečatljiv film i dan-danas. Ono što mu je delimično umanjilo efekat svakako je pionirska uloga u domenu ovako radikalnog prikaza robijaškog života koji do tada nije bio ovoliko eksplicitno prikazan a danas se svi zatvorski filmovi maltene više bave tabuima nego pokušajima besktva i sličnim "zdravim" zatvorskim temama.
Parkerov pristup kombinuje dokumentarnu fakturu slike sa košmarnom stilizacijom oličenom u odlično adaptiranim malteškim ambijentima i bošovskom selekcijom sporednih glumaca i statista koji turskom zatvoru daju košmarna svojstva.
Scenario Olivera Stonea je efikasan, dobro kombinuje utisak o protoku vremena sa svojevrsnim jedinstvom radnje, i uspeva da učini seriju epizoda konzistentnim narativom i ujednačenom celinom. Transformacija glavnog junaka je dobro postavljena na nivou scenarija, i Parker sa Stoneom pritiska pravu dugmad.
Ono što Meho svakako očkuje od mene jeste i komentar na score Giorgia Morodera. Kao i Stone, i Moroder je nagrađen oskarom za ovaj film, i oni su se kasnije reuniteovali sa De palmom na filmu SCARFACE. Čini mi se da je ovaj score starog kova, i da pripada vremenu kada su muzičke teme iz filmova same za sebe pretendovale da budu memorabilne. Čini mi se da takvih tema više nema. Iako, Moroder u svom izrazu uvek nabacuje emociju na prvu loptu, ovaj lektronski skor savršeno ide uz ovaj film i ovu epohu. U akademskom smislu definicije filsmke muzike, možemo ga osporavati ali Moroderov skor funkcioniše kao artefakt.
Kada sam prvi put pogledao MIDNIGHT EXPRESS, on je pred mene došao kao kultni film generacije mojih roditelja. Oni su se identifikovali sa glavnim junakom, kao ljudi iz Prvog Sveta razumeli su junakove nevolje u Trećem Svetu. Njihovo sećanje na Tursku tog doba bilo je prilično skično prikazu koji nude Parker i Stone. Moja prva percepcija filma bila je slična njihovoj. I ja sam se identifikovao sa glavnim junakom.
Međutim, sad kad sam ga reprizirao, moram priznati sve više se identifikujem sa ljudima iz Trećeg Sveta. Uprkos nesumnjivoj sposobnosti filma da me emocionalno attachuje, ono što mi je neki osnovni utisak bio je da Ameri treba da budu surovo kažnjeni zbog toga što su tu skromnu i neuređenu zemlju smatrali za mesto na kome mogu da prave svinjarije, drogiraju se i sl.
Još više me je iznenadilo to što MIDNIGHT EXPRESS može da funkcioniše čak i kad se gleda iz te vizure. Iako nema sumnje da je film izrazito rasistički, da su Turci prikazani ne samo kao bahati, odvratni i korumpirani već i fizički deformisani, muke kroz koje prolazi glavni junak ostavljaju utisak sasvim solidne odmazde i za njegov prekršaj a bogami i za ovakav prikaz Turaka. Zvanični stav turskih vlasti protiv ovog filma je razumljiv. Doduše sam Billy Hayes se ogradio od filma i rekao da je Stone dosta izmenio njegovu priču, međutim Stoneova karakteristična energija ubačena u film, zaista može da nagradi i gledaoce koji ne prilaze ovoj priči sa očekivanom pro-First World vizurom.
U tom smislu, MIDNIGHT EXPRESS je film za koji sam sasvim siguran da danas biva drugačije doživljen nego u vreme premijere, naročito ako imamo u vidu Guantanamo kao iskustvo, i mislim da je šteta što 30. godišnjica ovog filma nije više obeležena pošto bi sigurno došli do nekih zanimljivih zaključaka.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment