hvaljujući Shozovom i mrkoyevom joint effortu, pogledao sam TOKYO! omnibus od tri priče koji se nastavlja na prethopdni pariski omnibus u kome je doduše bilo više reditelja.
Selekcija reditelja je zanimljiva. Producenti su izabrali tri različita autora koji se suštinski obraćaju trima različitim publikama. Njihove publike su priličnoj meri, i u brojnim tačkama preklapaju, ali ipak Gondry, Carax i Bong su reprezenti apartnih mileja savremene internacionalne kinematografije.
Najveće ime među njima svakako je Leos Carax, reditelj koji je jedna od ikona francuskog neobaroka koji nažalost nije uspeo da postigne svetski uspeh kao njegovi savremenici i saborci Besson ili Beineix zbog svoje neukrotive sklonosti ka provokaciji, evropskom art ekscesu i bezobzirnošću prema publici. Upravo zato, on nije bio sposoban da proizvede film Bessonove komunikativnosti ili pitki art house kao Beineix ali ostao kao jedan od cenjenih enfant terriblea francuskog filma koji više nije dete. Carax je i dalje velika atrakcija evropskog filma, što potvrđuje i ovaj film.
S druge strane, tu je Michel Gondry, takođe francuska art house faca koja je paradoksalno vezanija za američku hipstersku scenu, i iako radi filmove i u Evropi, ipak je Amerika njegov ključni teren. Gondry je vremenom uspeo da se osamostali od scene koja je nastala oko scenariste Charlie Kaufmana i da pođe svojim arty putem, međutim vezanost za Ameriku u suštini nije raskinuo.
Konačno, tu je Bong Joon Ho, što se mene tiče, najznačajniji reditelj u ovoj ekipi, veliki genre bender koji snima megahitove za korojeske bioskope koji zbog svog vrhunskog umetničkog dometa u Evropi prolaze kao festivalski favoriti. Bong Joon Ho je što se mene tiče pretekao Chan Wook Parka koji je ranije držao vrlo sličnu poziciju u korejskom i svetskom filmu, a to je čak i internacionalna kritika počela da primećuje. Ipak, sve do ove godine, Bong je ipak imao manju težinu od Caraxa i Gondryja.
Međutim, u omnibusu TOKYO!, Bongova priča je daleko najbolja. Iako se on i dalje služi tim vrlo specifičnim korejskim ritmom pričanja priče, sa vrlo neobičnim kadriranjem, izuzetnom vizuelnom kulturom filma i tehničkim perfekcionizmom koji krasi njegove filmove i inače, SHAKING TOKYO je u suštini najkomunikativnija priča u omnibusu. Naime, Bong je odbio da se uključi u trku i nadmetanje sa Gondryjem i Caraxom u ludilu bez pokrića pa je snimio jedan film koji je precizan, racionalan, sa jasnom emocijom, temom i idejom.
Svojom apsolutnom tehničkom superiornošću, priča o hikikomoriju, i trenutku kada on izađe na ulicu a svi ostali se povuku u kuće, u vrlo kratkom trajanju nudi zaokruženu priču, socijalni angažman, kako već rekoh jasnu emociju i ideju. Vrlo je lako moguće da Bong bude ismejan kao što su često đaci koji nauče za ispit ismejani od strane slackera, kada se uporedi sa Gondryjem ili Caraxom, međutim siguran sam da je ne samo snimio najbolji film u omnibusu nego je bio i najkorektniji prema Tokiju kao gradu domaćinu.
* * * 1/2 / * * * *
Zašto govorim o korektnosti prema Tokiju kao gradu domaćinu? Pa zato što iako se i Bong bavi japanskim ekscentričnostzima, on im daje neku vrstu čudnog dostojanstva dočim se Gondry i Carax bave nekim freakshow elementima u kojima grad Tokio i njegovi stanovnici ipsadaju žešći debili.
Gondryjev film je u svom većem delu klasična euro-realistička postavka o dvoje mladih ljudi bez para koji pokušavaju da nađu stan a mladić se usput u BE KIND REWIND maniru bavi filmom, da bi onda u jednom momentu počela kafkijanska transformacija glavne junakinje i film potpuno promenio žanrovski predznak, po čemu me je na sitno podsetio na Miikeov ODISHON.
U Gondryjevom filmu prikazana je mračna strana Tokija gde grad izgleda mnogo više kao Manila nego kao Tokio, sa prljavštinom i prenaseljenošću, neljubaznim službenicima i sl.
Sama priča je manie-više solidno odrađen arty blef u kome Gondry spaja svoju sklonost ka pretencioznom realizmu i neke vizuelne trikove po kojima je poznat iz svojih spotova. Iako je utisak koji je ova priča ostavila na mene slab, nesumnjivo je da ona ipak ima dovoljno kompetencije da se nekome i jako dopadne.
* * 1/2 / * * * *
I naravno, tu je granddaddy Leos Carax koji u svojoj priči ostaje na svojoj liniji bezobrazluka sa koje ne skreće. On polemiše sa mitom o Godzilli, tako šo prikazuje priču o neimenovanom humanodinom freaku koji izlazi iz kanalizacije i cima građane Tokija. Posle jednog krajnje iracionalnog (i odlično režiranog) murder spreeja, freaka hvataju, a kao jedini koji može da komunicira sa njim dolazi francuski advokat, freak slične fizionomije, sa advokatskim pristupom Jacques Vergesa i počinje suđenje.
Carax stvara priču pereubovskog pristupa stvarima koja nadalje preuzima iracionalnu premisu i tretira je kao običnu, racionalnu socijalnu satiru. Prikaz Japana je flah, Carax se dosta oslanja na predrasude koje imamo o japanskom društvu, i suštinski, za razliku od Bonga koji iz japanske priče cedi univerzalno značenje, i Gondryja koji je kvinetsencijalno tokijski, Carax koristi Tokio kako bi snimio svoj, francuski film koji se tamo dešava, sticajem okolnosti.
I u tom smislu, Carax je snimio "svoj" film koji se razlikuje od njegovog kanonskog opusa utoliko što je bliži žanru komdije, međutim sama postavka i razbarušenost su isti kao i u njegovim drugim radovma.
Isto kao i Gondry, Carax je snimio film koji ima kapacitet da se dopadne publici koju to zanima.
* * 1/2 / * * * *
Iako je mene suštinski samo Bobngov film istinski zadiovoljio, TOKYO! je jedan od retkih omnibusa koji zapravo nema slabu priču. Kada čitam stranu kritiku štaviše, mislim da će jedino u Srbiji Bongova priča biti smatrana najboljom. U drugim zemljama se hvale potpuno druge priče što pokazuje da je TOKYO! uspeo eksperiment koji se zahvaljujući ovakvoj selekciji reditelja obraća jako širokoj publici u kojoj doduše nikoga zapravo neće u potpunosti zadovoljiti.
Selekcija reditelja je zanimljiva. Producenti su izabrali tri različita autora koji se suštinski obraćaju trima različitim publikama. Njihove publike su priličnoj meri, i u brojnim tačkama preklapaju, ali ipak Gondry, Carax i Bong su reprezenti apartnih mileja savremene internacionalne kinematografije.
Najveće ime među njima svakako je Leos Carax, reditelj koji je jedna od ikona francuskog neobaroka koji nažalost nije uspeo da postigne svetski uspeh kao njegovi savremenici i saborci Besson ili Beineix zbog svoje neukrotive sklonosti ka provokaciji, evropskom art ekscesu i bezobzirnošću prema publici. Upravo zato, on nije bio sposoban da proizvede film Bessonove komunikativnosti ili pitki art house kao Beineix ali ostao kao jedan od cenjenih enfant terriblea francuskog filma koji više nije dete. Carax je i dalje velika atrakcija evropskog filma, što potvrđuje i ovaj film.
S druge strane, tu je Michel Gondry, takođe francuska art house faca koja je paradoksalno vezanija za američku hipstersku scenu, i iako radi filmove i u Evropi, ipak je Amerika njegov ključni teren. Gondry je vremenom uspeo da se osamostali od scene koja je nastala oko scenariste Charlie Kaufmana i da pođe svojim arty putem, međutim vezanost za Ameriku u suštini nije raskinuo.
Konačno, tu je Bong Joon Ho, što se mene tiče, najznačajniji reditelj u ovoj ekipi, veliki genre bender koji snima megahitove za korojeske bioskope koji zbog svog vrhunskog umetničkog dometa u Evropi prolaze kao festivalski favoriti. Bong Joon Ho je što se mene tiče pretekao Chan Wook Parka koji je ranije držao vrlo sličnu poziciju u korejskom i svetskom filmu, a to je čak i internacionalna kritika počela da primećuje. Ipak, sve do ove godine, Bong je ipak imao manju težinu od Caraxa i Gondryja.
Međutim, u omnibusu TOKYO!, Bongova priča je daleko najbolja. Iako se on i dalje služi tim vrlo specifičnim korejskim ritmom pričanja priče, sa vrlo neobičnim kadriranjem, izuzetnom vizuelnom kulturom filma i tehničkim perfekcionizmom koji krasi njegove filmove i inače, SHAKING TOKYO je u suštini najkomunikativnija priča u omnibusu. Naime, Bong je odbio da se uključi u trku i nadmetanje sa Gondryjem i Caraxom u ludilu bez pokrića pa je snimio jedan film koji je precizan, racionalan, sa jasnom emocijom, temom i idejom.
Svojom apsolutnom tehničkom superiornošću, priča o hikikomoriju, i trenutku kada on izađe na ulicu a svi ostali se povuku u kuće, u vrlo kratkom trajanju nudi zaokruženu priču, socijalni angažman, kako već rekoh jasnu emociju i ideju. Vrlo je lako moguće da Bong bude ismejan kao što su često đaci koji nauče za ispit ismejani od strane slackera, kada se uporedi sa Gondryjem ili Caraxom, međutim siguran sam da je ne samo snimio najbolji film u omnibusu nego je bio i najkorektniji prema Tokiju kao gradu domaćinu.
* * * 1/2 / * * * *
Zašto govorim o korektnosti prema Tokiju kao gradu domaćinu? Pa zato što iako se i Bong bavi japanskim ekscentričnostzima, on im daje neku vrstu čudnog dostojanstva dočim se Gondry i Carax bave nekim freakshow elementima u kojima grad Tokio i njegovi stanovnici ipsadaju žešći debili.
Gondryjev film je u svom većem delu klasična euro-realistička postavka o dvoje mladih ljudi bez para koji pokušavaju da nađu stan a mladić se usput u BE KIND REWIND maniru bavi filmom, da bi onda u jednom momentu počela kafkijanska transformacija glavne junakinje i film potpuno promenio žanrovski predznak, po čemu me je na sitno podsetio na Miikeov ODISHON.
U Gondryjevom filmu prikazana je mračna strana Tokija gde grad izgleda mnogo više kao Manila nego kao Tokio, sa prljavštinom i prenaseljenošću, neljubaznim službenicima i sl.
Sama priča je manie-više solidno odrađen arty blef u kome Gondry spaja svoju sklonost ka pretencioznom realizmu i neke vizuelne trikove po kojima je poznat iz svojih spotova. Iako je utisak koji je ova priča ostavila na mene slab, nesumnjivo je da ona ipak ima dovoljno kompetencije da se nekome i jako dopadne.
* * 1/2 / * * * *
I naravno, tu je granddaddy Leos Carax koji u svojoj priči ostaje na svojoj liniji bezobrazluka sa koje ne skreće. On polemiše sa mitom o Godzilli, tako šo prikazuje priču o neimenovanom humanodinom freaku koji izlazi iz kanalizacije i cima građane Tokija. Posle jednog krajnje iracionalnog (i odlično režiranog) murder spreeja, freaka hvataju, a kao jedini koji može da komunicira sa njim dolazi francuski advokat, freak slične fizionomije, sa advokatskim pristupom Jacques Vergesa i počinje suđenje.
Carax stvara priču pereubovskog pristupa stvarima koja nadalje preuzima iracionalnu premisu i tretira je kao običnu, racionalnu socijalnu satiru. Prikaz Japana je flah, Carax se dosta oslanja na predrasude koje imamo o japanskom društvu, i suštinski, za razliku od Bonga koji iz japanske priče cedi univerzalno značenje, i Gondryja koji je kvinetsencijalno tokijski, Carax koristi Tokio kako bi snimio svoj, francuski film koji se tamo dešava, sticajem okolnosti.
I u tom smislu, Carax je snimio "svoj" film koji se razlikuje od njegovog kanonskog opusa utoliko što je bliži žanru komdije, međutim sama postavka i razbarušenost su isti kao i u njegovim drugim radovma.
Isto kao i Gondry, Carax je snimio film koji ima kapacitet da se dopadne publici koju to zanima.
* * 1/2 / * * * *
Iako je mene suštinski samo Bobngov film istinski zadiovoljio, TOKYO! je jedan od retkih omnibusa koji zapravo nema slabu priču. Kada čitam stranu kritiku štaviše, mislim da će jedino u Srbiji Bongova priča biti smatrana najboljom. U drugim zemljama se hvale potpuno druge priče što pokazuje da je TOKYO! uspeo eksperiment koji se zahvaljujući ovakvoj selekciji reditelja obraća jako širokoj publici u kojoj doduše nikoga zapravo neće u potpunosti zadovoljiti.
No comments:
Post a Comment