Pogledao sam TMINU, studentski diptih Luke Bursaća, čija ukupna minutaža izlazi na 66 minuta. Ovaj studentski film po mnogim svojim tehničkim i egzekucijskim aspektima prevazilazui srpske profesionalne igrane filmove.
Međutim, kao neko ko je bio student od 2000. do 2004. i učestvovao u nastanku mnogih studentskih filmova, dodao bih da TMINA svedoči o kvantnom skoku u odnosu na tu epohu - ne samo da je tehnika napredovala - pre svega na najelementarnijem nivou a to su kamere, već se pojavila i generacija mladih ljudi koji filmski, odnosno vizuelno, misle nekoliko koraka ispred nas. To je verovatno doprinos interneta, mnogo veće obaveštenosti i okrenutosti savremenim tokovima i mogućnosti da uz pomoć mobilnih telefona, recimo, stiču vizuelnu kulturu i misle daleko sofisticiranije.
Rekao bih da nova generacija reditelja fundamentalno misli "filmskije" i da su generacije pre njih mnogo više imale sklonost da se izražavaju u "pojmovima" nego u slikama, što je esencija filma.
Naravno, danas kada ove generacije snimaju, moja paleo-generacija već snima profesionalne filmove i ta razlika nije toliko vidljiva. Recimo, KLIP Maje Miloš ima vrlo moderan vizuelni izraz sa uplivom raznih medija. Ipak, sigurno će ovi novi mladi ljudi dati nov kvalitet našoj kinematografiji.
U tom disbalansu između "pojma" i "slike" leži i fundamentalna razlika u kvalitetu filmova te dve generacije. Ovi oslonjeniji na "pojmove" stavljaju veći akcenat na temu, ideju, žanr, dočim su novi vizuelniji u svojoj ekspresiji i više se oslanjaju na sam audio-vizuelni utisak.
Bursaćev film je diptih u kome su povezane dve priče - jdna socijalna ljubavna drama iz bliske prošlosti i jedna futuristička cyberpunk iz bliske budućnosti. Ova prva je jača na nivou jasne priče i likova, gazeći pitomije teritorijom Maje Miloš, dočim je druga pripovedački praznija ali vizuelno i dizajnerski izazovna sa androginim Potomkom koji slavi svoj 23. rođendan u neo-Beogradu, po prvi put dosledno snimljen u maniru Ridley Scottovih vizija iz BLADERUNNERa ali sa pričom koja je bliža Refnu. Mislim da ova druga polovina filma deluje kao jedna od najbrižljivije snimljenih deonica kod nas, ikada.
A slutim da će TMINA biti redovan deo programa Festivala srpskog filma fantastike jer će njegova publika kada "pretrpi" prvu "realističku" polovinu. biti prilično razneta drugom.
Luka Bursać je reditelj čiji predstojeći koraci zaslužuju pažnju. A ne bi me iznenadilo da jedan od njih bude dosnimavanje materijala koji bi TMINU učinio celovečernjim filmom konvencionalne minutaže, iako bi se po nekim podelama ona mogla kvalifikovati kao dugometražno ostvarenje.
Međutim, kao neko ko je bio student od 2000. do 2004. i učestvovao u nastanku mnogih studentskih filmova, dodao bih da TMINA svedoči o kvantnom skoku u odnosu na tu epohu - ne samo da je tehnika napredovala - pre svega na najelementarnijem nivou a to su kamere, već se pojavila i generacija mladih ljudi koji filmski, odnosno vizuelno, misle nekoliko koraka ispred nas. To je verovatno doprinos interneta, mnogo veće obaveštenosti i okrenutosti savremenim tokovima i mogućnosti da uz pomoć mobilnih telefona, recimo, stiču vizuelnu kulturu i misle daleko sofisticiranije.
Rekao bih da nova generacija reditelja fundamentalno misli "filmskije" i da su generacije pre njih mnogo više imale sklonost da se izražavaju u "pojmovima" nego u slikama, što je esencija filma.
Naravno, danas kada ove generacije snimaju, moja paleo-generacija već snima profesionalne filmove i ta razlika nije toliko vidljiva. Recimo, KLIP Maje Miloš ima vrlo moderan vizuelni izraz sa uplivom raznih medija. Ipak, sigurno će ovi novi mladi ljudi dati nov kvalitet našoj kinematografiji.
U tom disbalansu između "pojma" i "slike" leži i fundamentalna razlika u kvalitetu filmova te dve generacije. Ovi oslonjeniji na "pojmove" stavljaju veći akcenat na temu, ideju, žanr, dočim su novi vizuelniji u svojoj ekspresiji i više se oslanjaju na sam audio-vizuelni utisak.
Bursaćev film je diptih u kome su povezane dve priče - jdna socijalna ljubavna drama iz bliske prošlosti i jedna futuristička cyberpunk iz bliske budućnosti. Ova prva je jača na nivou jasne priče i likova, gazeći pitomije teritorijom Maje Miloš, dočim je druga pripovedački praznija ali vizuelno i dizajnerski izazovna sa androginim Potomkom koji slavi svoj 23. rođendan u neo-Beogradu, po prvi put dosledno snimljen u maniru Ridley Scottovih vizija iz BLADERUNNERa ali sa pričom koja je bliža Refnu. Mislim da ova druga polovina filma deluje kao jedna od najbrižljivije snimljenih deonica kod nas, ikada.
A slutim da će TMINA biti redovan deo programa Festivala srpskog filma fantastike jer će njegova publika kada "pretrpi" prvu "realističku" polovinu. biti prilično razneta drugom.
Luka Bursać je reditelj čiji predstojeći koraci zaslužuju pažnju. A ne bi me iznenadilo da jedan od njih bude dosnimavanje materijala koji bi TMINU učinio celovečernjim filmom konvencionalne minutaže, iako bi se po nekim podelama ona mogla kvalifikovati kao dugometražno ostvarenje.
No comments:
Post a Comment