Pogledao sam LA MER A' L'AUBE Volkera Schlondorffa. U ovom filmu, Schlondorff se vraća svojoj opsesivnoj temi Drugog svetskog rata i vraća se u Francusku u kojoj je stasavao kao filmmaker. LA MER A' L'AUBE je delimično inspirisan prozom Heinricha Boella, a delimično i dnevničkim zapisima jednog od najharizmatičnijih desničara dvadesetog veka Ernsta Juengera koji se u ovom filmu pojavljuje i kao jedan od protagonista.
Ovaj film bi se svakako mogao o(t)pisati kao starački, ali u njemu ima ponešto što do sada nismo na ovaj način viđali na filmu. Prvo, Ernst Juenger kao junak pokazuje neprikrivenu fascinaciju Francuskom i oficiri kojima je okružen nevoljno organizuju streljanje kao odmazdu jer smatraju da će takav gest odbiti Francuze od kolaboracije. Međutim, iza iskrene želje nacista da stvore "ujedinjenu Evropu" i divljenja francuskom "umeću življenja", krije se zaporavo jedan duboki sistemski rasizam jer osnovni argument zašto ne treba streljati Francuze jeste to što "ovo nije Poljska".
Dakle, jedna od tajni Hitlerovog poraza u Drugom svetskom ratu biva eksplicitno otkrivena u ovom filmu a to je zverstvo nacista i njihovih kvislinga na mestima gde su mislili da žive manje vredni ljudi i gde nije bilo ničega što bih ih fasciniralo. Naravno, Juenger je dosta kompleksnija ličnost od nekoga ko je samo fasciniran francuskim "umećem života", on se ubrzo otkriva kao "realni nacionalsocijalista" i Hitlerov protivnik, ali Schlondorff ne može da se odmakne i od nečega što je karakteristično za reditelje njegovih godina a to je "potkačinjanje" velikih figura iz istorije kulture. Tako recimo Juenger u jednom trenutku zakazuje ručak sa Guitryjem, a u nekoliko detalja se prikazuje i Juengerova desničarska dekadencija koja će se sigurno dopasti njegovima fanovima.
Inače, ovi prvi masovni zločini, streljanja i odmazde su i ranije obrađeni na filmu i Juenger se i ranije pojavljivao kao lik na filmu, upravo na ove teme jer su njegovi ratni dnevnici jedan od značajnih izvora o ovim događajima.
U stilskom pogledu Schlondorff je vrlo konzervativan. Oseća se njegov realistički postupak ali je sve, ruku na srce, bliže televizijskim kapacitetima nego onoj vibrantnosti po kojoj je on bio poznat. Međutim, važno je naglasiti da u jednom trenutku kada junaci iz relativno lagodne internacije bivaju povedeni na streljanje, Scholondorff uspeva da stvori "nelagodu" uprkos raznim sentimentalnim oblandama u koje umotava ovaj događaj. Takvi detalji su ipak potvrda da je reč o delu velikog majstora, iako minornom i bez sposobnosti da bude zanimljivo onima koji ne vole njegov rediteljski rad ili ih ne zanima tema.
Međutim za te dve grupe, ovaj film je svakako obavezno gledanje.
* * 1/2 / * * * *
Ovaj film bi se svakako mogao o(t)pisati kao starački, ali u njemu ima ponešto što do sada nismo na ovaj način viđali na filmu. Prvo, Ernst Juenger kao junak pokazuje neprikrivenu fascinaciju Francuskom i oficiri kojima je okružen nevoljno organizuju streljanje kao odmazdu jer smatraju da će takav gest odbiti Francuze od kolaboracije. Međutim, iza iskrene želje nacista da stvore "ujedinjenu Evropu" i divljenja francuskom "umeću življenja", krije se zaporavo jedan duboki sistemski rasizam jer osnovni argument zašto ne treba streljati Francuze jeste to što "ovo nije Poljska".
Dakle, jedna od tajni Hitlerovog poraza u Drugom svetskom ratu biva eksplicitno otkrivena u ovom filmu a to je zverstvo nacista i njihovih kvislinga na mestima gde su mislili da žive manje vredni ljudi i gde nije bilo ničega što bih ih fasciniralo. Naravno, Juenger je dosta kompleksnija ličnost od nekoga ko je samo fasciniran francuskim "umećem života", on se ubrzo otkriva kao "realni nacionalsocijalista" i Hitlerov protivnik, ali Schlondorff ne može da se odmakne i od nečega što je karakteristično za reditelje njegovih godina a to je "potkačinjanje" velikih figura iz istorije kulture. Tako recimo Juenger u jednom trenutku zakazuje ručak sa Guitryjem, a u nekoliko detalja se prikazuje i Juengerova desničarska dekadencija koja će se sigurno dopasti njegovima fanovima.
Inače, ovi prvi masovni zločini, streljanja i odmazde su i ranije obrađeni na filmu i Juenger se i ranije pojavljivao kao lik na filmu, upravo na ove teme jer su njegovi ratni dnevnici jedan od značajnih izvora o ovim događajima.
U stilskom pogledu Schlondorff je vrlo konzervativan. Oseća se njegov realistički postupak ali je sve, ruku na srce, bliže televizijskim kapacitetima nego onoj vibrantnosti po kojoj je on bio poznat. Međutim, važno je naglasiti da u jednom trenutku kada junaci iz relativno lagodne internacije bivaju povedeni na streljanje, Scholondorff uspeva da stvori "nelagodu" uprkos raznim sentimentalnim oblandama u koje umotava ovaj događaj. Takvi detalji su ipak potvrda da je reč o delu velikog majstora, iako minornom i bez sposobnosti da bude zanimljivo onima koji ne vole njegov rediteljski rad ili ih ne zanima tema.
Međutim za te dve grupe, ovaj film je svakako obavezno gledanje.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment