LES ANARCHISTES

Elie Wajeman snimio je film LES ANARCHISTES u trenutku kada su Tahar Rahim i Adele Exarchopoulos bili najsjajnije zvezde francuskog filma. Posle Rede Kateba u QUI VIVE, Adele je overila i drugog leada iz PROPHETa ali ipak još nije radila sa Audiardom.

Wajeman je snimio arty, mali film o žandarmu koji se krajem 19. veka ubacuje u kružok anarhista i u njemu pronalazi razumevanje kakvo ne nalazi, u inače lucidnom establišmentu koji ume da manipuliše njime na svoj način. Ovo jeste nešto čime bi se bavio nekada i Audiard ali verovatno na drugi način.

Wajeman možda to i nije želeo, interveniše na razne načine, ubacujući neke moderne pesme pokušava da kristališe sliku anarhista kao boemskih pandana rok zvezda onog vremena, ali zapravo najbolje funkcioniše kao melodrama o žbiru koji se ubacuje u grupu koja ga prihvata i sve nevoljnije ispunjava svoj zadatak, naročito kada se zaljubi u harizmatičnu anarhistkinju čiju ulogu u svojim izveštajima kreće da umanjuje.

Na kraju, LES ANARCHISTES ipak pre svega ostaje priča o tome kako ideologija ne može pobediti ljudsku prirodu i kako tvrda vera anarhista i tvrda disciplina žandarma ne mogu odoleti ljudskim vezama koje se razvijaju.

U zavisnosti od toga šta gledalac očekuje, LES ANARCHISTES se kreće između * * 1/2 za one koji očekuju triler u epohi i * * * za one kojima je dovoljna melodramska meditacija.