USEKOVANJE

USEKOVANJE Siniše Cvetića, po scenariju Davida Jakovljevića, izdvojio se kao bitan film u sezoni 2022. godine i tek sam sada uspeo da ga ulovim.

Reč je o zanimljivoj dramediji sa tonovima psihološke ali i socijalne tematike, upakovana u jednu veoma uspelo koncipiranu celinu. Naime, film se dešava na slavi, tokom običaja koji je dramski veoma potentan i do sada veoma retko i veoma neuspešno korišćen u našem filmu. Obeležavanje slave je praktično zapostavljen običaj srpskog naroda u pogledu prikaza na filmu što je šteta jer je reč o veoma snažnom katalizatoru za razna dramska dešavanja jer u sebi nudi čitav niz okolnosti koje mogu formirati i oivičiti dramsko delo.

U Cvetićevom filmu, slava je umnogome dobro dramski iskorišćena, premda postoje neki aspekti koji su ostali nedorečeni pa na neki način i nejasni, kao što je recimo neučestvovanje sina Jovana u većem delu porodičnog ručka. Cvetić i Jakovljević to na neki način "pravdaju" nekim okolnostima, delimično uspevajući da ga "izvuku" od osnovne grupe likova i njihove radnje, ali time ne dobijaju dovoljno i verujem da bi njegovo nesnalaženje u sred vrtloga socijalnih konvencija i prigušenih tenzija bolje stvorilo efekat tog porodičnog ekspres lonca koji mora eksplodirati.

Melodramski odnosi povremeno zalaze u sfere parodičnog ekscesa, i ako je to bila parodična namera, ona nije do kraja izvedena, tako da ću se držati inicijalnog čitanja da elementi zapleta koji su zaista preterani naprosto ipak nisu parodija već previše pojačan dramski konflikt. Naprosto, utisak parodije je ipak slabiji od utiska pogrešno odabranih razloga za tenziju kod određenih likova i karakter tajni koje kriju.

Glumci su u rasponu od vrhunskih do potpuno zalutalih, od kojih je za našu kinematografiju najbitnije da je Pavle Mensur sjajan u ulozi mladog kuvara koji je pošao stranputicom burnouta jer ovo što je ovde izneo je star turn posle kog ulazi u samu prvu ligu. Na suprotnoj strani spektra je Aleksandra Balmazović koja je u mnogim aspektima kao zalutala u ovaj film, u ozbiljnom energetskom i glumačkom disbalansu sa ostatkom ekipe. Anita Ognjanović je uz Mensura među onima koji su kapitalizovali ovu rolu, Bojan Žirović i Aleksandar Đurica pružaju baš ono što se od njih očekuje kao i Jovana Gavrilović.

U vizuelnom pogledu film je korektan ali neupečatljiv. Svakako da je montaža mogla biti reduktivnija jer sa preko 120 minuta trajanja forma ne odgovara sadržaju. Sami događaji nisu loše sprovedeni na nivou ritma, ali deluje da je filmu bila potrebna jedna generalna intervencija na nivou celine i da je prosto neki ceo segment bio višak, a kandidati za to se spontano javljaju, recimo izlazak van kuće da se kupi droga i pseudo-incestuozni odnos koji se nagovesti i ne ode nikuda, recimo.

Da je film malo reduciraniji u trajanju, da je maštovitije snimljen, da je konačno mudrije koncipiran u razrešenju, i da su napravljene određene korekcije u podeli, dobili bismo ono što je trenutno njegova reputacija. Međutim, i ovakav kakav je, ovo je ipak vredno delo za naše okolnosti jer ovo je redak savremeni srpski film, o nečemu, sa nekakvim likovima i pričom.

Kako je sniman tokom korone, što sigurno nije olakšalo rad i budući da se radi o diplomskom radu, između * * biram * * 1/2.