John Hillcoat je u filmu TRIPLE 9 pokušao da snimi jedan svoj mali knock off Michaela Manna, a možda malo i Davida Ayera, i po scenariju Matta Cooka je to i uspeo.
U ovom filmu se susrelo nekoliko filmova i na svu sreću, u nekih sto i kusur minuta ta celina uspeva da funkcioniše iako je imala čitav niz elemenata koji su radili protiv nje.
Prvo sama priča deluje kao ukrštanje nekoliko zapleta dovoljnih za druge filmove. Zatim, glumi veliki broj sjajnih glumaca, "oskarovaca", "emijevaca" i onih nominovanih za to. Sve to su razlozi za brigu gde se sudara potencija više priča sa harizmom niza zvezda i malo "lufta" da se između jakih akcenata izgradi interval.
Međutim, Hillcoat je uspeo da sve to uravnoteži, da istakne veze među likovima i pričama koje čine ipak jednu osnovnu nit, a da ansambl pretvori u tim gde se niko ne ističe a svako radi svoju stvar. U tom smislu, ovo je i "opasan" film. Iskustvo nam je govorilo da ovakve stvari retko kada funkcionišu a TRIPLE 9 je pokazao da ipak može, dakle ohrabriće još pokušaja koji verovatno neće biti dobri.
Hillcoat ume da izgradi tenziju, ne samo na planu fizičke opasnosti i klasičnog suspensea već i u pogledu karakternih odnosa i razotkrivanja, te snaga filma velikim delom proizlazi iz toga što je film sastavljen iz niza jako uspelih i snažnih scena. Nema padova u intenzitetu, i u spoju sa pričom koja se kristalisala iz mase motive, dobio se jedan snažan rezultat.
TRIPLE 9 ne nudi skoro pa ništa novo, ali novo je to da funkcioniše nešto što smo puno puta videli kao recept za propast. U saradnji sa direktorom fotografije Nicolasom Karakatsanisom, Hillcoat postiže mannovski look, u spoju sa ayerovskom energijom i Atlanta iz njegovog filma ima sve predispozicije da pruži isti ugođaj kao Los Anđeles.
Film sam pogledao sa zakašnjenjem zbog toga što me je baš odbijalo sve ono u konceptu što inače rezultira slabim filmovima. Pogrešio sam.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment