MONSTER HUNTER

Povratak Paula W.S. Andersona režiji mi je izazvao maltene fizićko uživanje. Nije ga bilo ćetiri godine a 2020. je bila pomalo lišena jakog visokobudžetnog repertoarskog filma i onda se pojavio MONSTER HUNTER, njegov povratak onome što vrhunski radi a to su adaptacije igara, i srećom promašaja nema.

Možda će zvučati blasfemično ovo što ću reći, ali osećam da se prostor između Georgea Millera i Paula Andersona smanjuje svakim danom. Da, Miller je veći i raznovrsniji reditelj - nema dileme, ali odluka koju je doneo da ostane u svetu MAD MAXa meni deluje manje zdravo od Andersonove da ostane u svojim adaptacijama japanskih igara.

Ako na to dodamo taj fini handmade ozploitatorski preliv do kog drži Miller, Anderson ni tu nema čega da se stidi kroz svoju saradnju sa neameričkim producentima na par excellence američkim filmovima namenjenim svetu.

Isto tako, Millerovi MAD MAXovi od 150-200 miliona dolara manje su mi zdravi od onoga što Anderson snima za 60. Te cifre su ogromne i one su već apstraktne, ali dok Miller silom podiže nešto što je snimao za 2 na 200 miliona, Anderson je sve vreme svestan tog B-sadržaja koji pravi a tako je i tretiran, što posle FURY ROADa deluje nepravedno.

MONSTER HUNTER nikada nisam igrao, sama premisa igre mi je nepoznanica, ali Anderson je sprovodi efikasno i jasno. Kada vojna jedinica dođe na mesto gde su njihovi prethodnici nestali, vrlo brzo se nađu u drugom svetu kojim vladaju monstrumi i posle prve trećine filma ostala je samo Artemis da se pozabavi time kako da postane Monster Hunter.

I nadalje, Anderson vodi stvari vrlo jasno, jednostavno, efektno, ponešto goofinessa ostavlja za završnu trećinu filma što je mudro (na primer humanoidnu mačku i neke druge ekscese iz igre) a dotle kombinuje moderni ratni film i survival triler, nešto kao STARSHIP TROOPERS kada ne bi bio satira.

Milla Jovovich je i dalje u formi i verujemo joj kao akcionoj heroini. Tu je Tony Jaa koji uprkos jačem akcionom kredibilitetu nije u disbalansu u odnosu na nju - naprotiv fino se dopunjuju i imaju dobru hemiju.

Južnoafričke lokacije su sjajne i u saradnji sa DPjem Glen MacPhersonom, Anderson izvlači maksimum iz njih. Dizajn monstruma i njihovo kretanje su efektni, pretnja koju grade je kredibilna i sve je vrlo visceralno, i kao i uvek kod Andersona imamo barem jedan set-piece kakav ranije nikada nismo videli.

To je to. Nedostajao nam je, ali je došao kad je najpotrebnije. 

* * * / * * * *