Tragom dokumentarnog filma HORROR NOIRE reprizirao sam igrani film BLACULA Williama Craina. Gledao sam ga na počecima svog interesovanja za Blaxploitiation i sada pri reprizi dosta okolnosti se u međuvremenu promenilo, pre svega pojavio se Jordan Peele (kada sam ga gledao prvi put već je bio Ernie Dickerson) i utisak mi je prilično sličan kao prvi put.
Mislim da je premisa o crnom princu kog Dracula prokune i pretvori u vampira u 18. veku potentna, ali onda kad je on probudi u savremenom Los Anđelesu, ta ideja se ne kapitalizuje nadalje.
Blacula je zaljubljen u svoju večnu ljubav koju igra divna Vonetta McGee i to je motivacija koja je jasna, međutim William Marshall nije dovoljno harizmatičan da iznese tu ambivalenciju na koji William Crain, inače crni reditelj u produkciji Sama Arkoffa insistira. On bi želeo da ovo bude tragična priča u kojoj će Blacula biti i protagonista i monstrum, ali na kraju nekako to ne uspeva da se balansira pa je on na početku i na kraju heroj sa tragičnom sudbinom a u sredini popriličan negativac jer se njegova glad za krvlju nedovoljno dobro artikuliše kao nešto što je tragična zavisnost.
Na kraju, BLACULA ima veći značaj kao vid reprezentacije afroameričkih junaka u hororu, i kao dobro zamišljen koncept nego kao uspešno zaokružen film.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment